Првих пар недеља рата у Украјини донело је застрашујућу ескалацију како од стране Русије, тако и од стране Запада. Русија је покренула отворену инвазију против Украјине, што далеко превазилази ограничене акције у Донбасу какве је већина Руса очекивала. Сједињене Државе и Запад су затим одговорили на Путинов корак покретањем економских акција без преседана, уз практичну заплену руских девизних резерви.
Економски рат делује немилосрдно и фиксирано на својој трајекторији уништавања богатства. По свему судећи, интензивираће се шокови на тржиштима сировина, односно енергената, метала и пољопривреде. Русија је кључни снабдевач у свим овим секторима и ужива значајну тржишну моћ. Намере Русије, међутим, није лако одгонетнути, пошто руски представници показују љутњу, али звуче неусаглашено поводом реакције. Путин је заплену имовине руске Централне банке назвао „сличном објави рата“. Ове речи би ваљало схватити озбиљно.
Срна пред фаровима
Моментално се намеће питање зашто је Русија остала толико изложена великом замрзавању имовине? Зашто би се огромна гомила руског новца – 630 милијарди долара према председнику Џоу Бајдену, односно 388 милијарди долара према другим изворима – налазила баш тамо где је могуће извршити њену експропријацију? Делује као логичан закључак да Путин уопште није очекивао овако екстремну реакцију. Ако је предвидео овакав потез, зашто је онда оставио руски новац тако рањивим? Објашњење – уколико га икада заиста добијемо – могло би да се покаже као компликовано, али претпоставка да је реакција Запада изненадила руско руководство делује основано.
Попут срне пред фаровима надолазећег аутомобила, Путин није имао одговор на западњачко оружје финансијског уништења (енгл. „weapons of financial destruction“ – WFD). Али, за разлику од Јосифа Стаљина, који није имао испланиран одговор када је, како је опште познато, одбио да поверује у истинитост операције „Барбароса“, мислећи да се ради о трику провокатора, те је побегао у своју дачу, изолујући се у тишини више од недељу дана након 22. јуна 1941. године, Путин се не крије. Штавише, он има редовна јавна појављивања, иако је његов економски рат са Западом мање развијен и мање публикован. Блицкриг на Истоку – сицкриг на Западу (нем. „sitzkrieg“ – лажни рат, прим. прев). Нека врата западног одговора морала је бити следећи корак у развијању ове приче.
Руски приступ је генерално јасан – „уколико нас одсечете и ми ћемо вас одсећи“ – али је истовремено магловит поводом детаља. Путин је прогласио ембарго на извоз одређених сировина Западу, али Русија још увек није тачно саопштила којих. У ранијим стадијумима кризе, бивши руски председник Дмитриј Медведев рекао је Европи да се навикне на плаћање астрономских цена гаса. Заменик премијера Александар Новак рекао је 7. марта да је Русија имала „свако право“ да затвори гасовод „Северни ток 1“ као одговор на немачко гашење пројекта гасовода „Северни ток 2“, али то још увек није учињено. Уговори о снабдевању Западне Европе природним гасом се још увек поштују, како то каже Путин, али се Русија повукла са кеш тржишта (енгл. „spot market“ – јавно финансијско тржиште на којем се финансијским инструментима или сировинама тргује по режиму моменталне испоруке, што је супротно тржишту фјучерса, прим. прев), што је довело до тога да цене гаса у Европи буду седмоструко веће од просечних америчких цена из децембра прошле године.
Руски став је мутан јер постоји жеља да се нанесе висока економска штета Западу, али без намере да Русија буде окривљена за то. Без обзира на све, делује разумно очекивати мере скројене тако да нанесу жестоке трошкове, и то можда у облику који би био потпуно неочекиван за западњаке, као што је западни одговор био неочекиван за Путина. Имајући у виду тржишну моћ коју Русија има на пољу енергената, метала и житарица, Москва има могућност да ограничи њихову доступност на разним критичним чвориштима, изазивајући несташице и експлозије цена. Никл, поводом ког Русија ужива нарочито доминантну тржишну позицију нудећи 28 одсто читавог његовог светског извоза, делује као очигледна тачка притиска, пошто би његово ограничење јако закомпликовало планове Запада о електрификацији аутомобилског транспорта. Тржишта обогаћеног уранијума (35 одсто светских залиха), паладијума (24 одсто), платинијума (16 одсто) и неона (40-50 одсто потиче из Русије и Украјине, а од критичног је значаја за полупроводнике), такође су јако рањива.
Садашња политика Запада је да се одбија куповина било чега руског што није апсолутно неопходно. Али управо у секторима у којима је руска улога најнеопходнија може се може очекивати руски притисак. Вероватно да ће бол бити нанет баш тамо где Запад жели да исцрта изузетке.
Као велики произвођач енергије, житарица и метала, Русија профитира од експлозија цена у овим секторима, упркос скоро упокојеној рубљи (рубља је у међувремену ојачала; прим. НС). У прошлости, произвођачи сировина научили су да се обуздавају, јер циљано ометање снабдевања и раст цена једне године дугорочно је штетио интересима снадбевача. Међутим овај резон нема тежину у ситуацији у којој вероватно да више никада неће ни бити дугорочне сарадње.
Немачко-руски расцеп
Немачка и Русија сада су дубоко отуђене, па се то мора уврстити у рачунице о димензијама до којих ће се економски рат водити. Обе државе инвестирале су много труда у изградњу правог партнерства. „Северни ток 2“ требало је да постане симбол перманентног пријатељства и нераскидивих веза две земље. Немцима је сада та идеја одбојна. Канцелар Олаф Шолц обуставио је „Северни ток 2“ на неодређено време у знак протеста против руског рата у Украјини. Иако се Шолц противи моменталном обустављању увоза руских енергената – последњих година 45 одсто гаса који је ЕУ увозила отпадао је на Русију – Шолц се придружио одлуци ЕУ да се постепено смањи зависност од руског гаса, нафте и угља. Немачка је такође обећала да ће инвестирати преко 100 милијарди долара у ново наоружање, практично стварајући нову немачку армију.
Постоји много добрих историјских разлога зашто Русија не би требало да жели да Немачку претвори у перманентног непријатеља. Европа је увек била стабилнија када су Немачка и Русија имале пријатељске односе, а исто тако је без изузетка увек била у опасности од рата кад би се ове државе завадиле. Немачка је такође током прошле деценије била бољи саговорник Москви него Вашингтон – добар колико и Француска. У распону од неколико деценија, Русија је уживала историјско пријатељство с немачком Социјалдемократском партијом. Франк-Валтер Штајнмајер – тај елоквентни али неефикасни немачки министар спољних послова – знао је у пола дана и пола ноћи ову формулу европске стабилности, па је њој подучио и свој народ. Мора да му сада није пријатно.
Упркос познатим подстицајима за пријатељство, у ваздуху се осећа да је тренутни расцеп Немачке и Русије трајан. Створен је непремостиви јаз који садашња генерација неће моћи да зацели. Немци поново мисле да су Руси варвари, због чега су страствено осудили Путинов рат против Украјине. Руси мисле да су Немци бескичмењаци и обичне алатке спољне политике Вашингтона и Варшаве. Ако пођемо од тога да Шолц мисли оно што је рекао, у том случају не постоји исход у којем би Немачка наставила да зависи од руских енергената. С руске тачке гледишта, ово није прост раскид. Ово је развод.
Узајамно кидање веза између Русије и Запада, које се протеже чак и на елементарну културну сарадњу, трагедија је пре свега за руски народ, али и за цивилизацију уопште. Одбацујући потчињеност Западу, Русија ће постати сервилна према Кини. То ће на својим леђима носити руски народ, интелектуалци ће бити најмање задовољни, а Путин ће вешто спроводити цео пројекат. Али утисак је да се ових дана ти процеси клешу у камен да би трајали за вјеки вјеков.
Аргументација за умерену политику Запада према Русији одувек се сводила на аргумент да се тако подстиче умереније понашање саме Русије. Руси никада не би ризиковали све због нечега тако тричавог као што је Балтик. Никада не би изневерили Немце поводом гаса и тако изиграли поверење своје главне муштерије. Никада не би учинили низ ствари које би их отерале у тоталну изолацију. Ово су некада била реална ограничења за Русију. Сада су ишчезла у облаку дима.
Монетарни (анти)поредак
Ужасни дијалектички сусрети који нас чекају у секторима металугргије, енергетике и пољопривреде одвијаће се у радикално измењеним околностима: у новом монетарном антипоретку створеном запленом имовине руске Централне банке. То је хидрогенска бомба економских санкција, у поређењу с којом је прогон из SWIFT-а пука атомска бомба. Западне владе, наравно, нису истински заплениле дотични новац, само су га замрзле. Новац је и даље где је био, само је недоступан. Изгледа да Руси међусобно не могу да се сложе око начина на који ће предложити његово одмрзавање. Под таквим околностима, руско учешће у било којој комерцијалној трансакцији са Западом постаје екстремно проблематично јер се плаћања врше преко институција подређених властима које су управо замрзле руску имовину. Ту просто нема заобилазног пута.
Санкције западних централних банака доводе у питање смисао новца дуж поделе на Исток и Запад, јер уколико новац добијен у замену за робу може бити замрзнут – онда то уопште и није новац. Не може бити трансакције с новцем ако је рачун на који се новац смешта подложан замрзавању, односно ако се може учинити недоступним продавцу робе.
Русија сада мора да опстане у ситуацији у којој ће бити потпуно одсечена од Европе. Тражиће опоравак унутар блока предвођеног Кином. Њена трговина природним ресурсима ће готово сигурно имати преференцијалне аспекте, уз оштро разликовање између пријатеља и непријатеља. Сједињене Државе ће покушати да се супротставе овој стратегији тако што ће претити Кини санкцијама. Круцијално питање за будућност јесте да ли ће Америка ићи пуном силом у овом опасном гамбиту? Бајденова администрација би изазивала судбину уколико би тако поступила, али делује као да се она већ креће том линијом, па зашто не би отишла до краја?
Размишљајући у контексту последица, природа економских односа између Запада и Русије почиње да асоцира на трампу. И даље је све неизвесно, али логика догађаја води ка таквом исходу. У свету трампе, као што је познато, нема новца. Он више није препознат као медијум размене јер је искуство показало да у пракси нема вредност. У новом свету који настаје, државина је сто одсто права – ко држи, његово је. Како се Русија ближи фискалној и економској пропасти, упашће у доцњу поводом свих финансијских обавеза према спољним кредиторима. Док Запад конфискује њену имовину, и Русије ће заузврат конфисковати и национализовати западну имовину.
Изненадни и брутални развод, обележен санкцијама, који укључује и напуштање свих уговора, ишчашиће и искривити светску економију и најжешће погодити Европу, макар у почетку. Као и са сваким разводом, учиниће обе стране сиромашнијим и биће суров и непоштен према малим људима, који ће бити највише погођени. Узајамна зависност која је омогућила Западу да изведе тако разоран ударац против Русије у иницијалним фазама овог економског рата, оставља Запад и свет акутно рањивим на веома озбиљну цену руске освете.
Велико надметање такође незаобилазно намеће ризике финансијском систему, чији најдубљи страх се увек своди на могућност инсолвентности. Како бих проценио овај ризик, преферирам теорију четири корака за сагледавање пароксизама у светској економији: прво – поништите све уговоре с најважнијим играчем у најважнијим секторима светске економије; друго – нека ти сектори буду енергетика, металургија и пољопривреда, где је „глобализација“ била изразито тријумфална; треће – нека се све то стровали у арену навикнуту на много позајмљеног новца, што увећава узајамне ризике у случају инсолвентности; и четврто – пустите демона из боце у секторе у којим је повраћај капитала био лош, а инвестиције оскудне током претходних десет година. Све то делује као довољан скуп услова за огроман поремећај тржишта сировина, за платежну кризу која такође представља и кризу ланаца снабдевања, те енергетску кризу која такође подразумева и масивну прехрамбену кризу.
Ове рањивости постоје у контексту објаве економског рата једне стране и практичне контраобјаве истог од друге стране, што ће само увећати наведене фрагилности. Изгледа да све то никога не плаши, али плаши мене. Финансијска штампа и коментатори су, за разлику од мене, прекомерно оптимистични поводом „подношљивих“ цена за „средњу класу“ уколико шкрипећи механизам који називамо светском економијом изгуби понеки точак. Разматраћемо последице касније, кажу ови мудраци – када оне буду неповратне.
Дејвид Хендриксон је председник Друштва Џон Квинси Адамс и аутор књиге „Република у опасности: Америчка империја и либерална традиција“ (Оксфорд, 2018)
Превео Владан Мирковић/Нови Стандард
