Вјероватно Ивана Вуковића, градоначелника Поćе, многи доживљавају као успјешног и оствареног човјека. Рачунају, слутим, млад, наочит још га политика није утовила па му и машња лијепо пристаје, доктор је на факултет, предсједник најглавнијег града, ада десна рука Милова. Куд ћеш преко тога? Ипак мени је Ивана од Поćе жао и то због неколико ствари.
Прво мораш бити добрано тупав и немаштовит, тужно оскудне маште, па да ти падне на памет да тепаш граду. Замишљам га као оног јунчића Фердинанда који у хладовини на брежуљку мирише цвијеће, док други бикови оштре рогове за кориду. Само наш Иван од задивљености Подгорицом са главице између Кокота зашорених усана и клонуле вилице осим свјетала вољенога града, као колега из партије пјевач Жути, не види ништа друго. Дакле Иван има влажне снове кад се прије починка прошета до неког од видиковаца свог града. Тужно.
Драги и неискусни Иване, путовао си макар о нашем трошку подоста и видио градова и могао сконтати да твоја и моја Подгорица није за одушевљавање, а тек не за мокре јутарње гаће. Мала је, непланска, рушена, и сад дивљањем твоје партије и њених тајкуна, а Богами и грђана претворена у урбано шаренило, несклад и фенсерај. Наша је велим, али идиотски звучи да кажемо да је најљепша. Личило би то на неку нашу рођаку која за своје дијете говори да је геније, а оно са девет година још не креће у школу. Ваљда претјерано бистро.
Уосталом и да имаш основа, а емоција ти наивних изгледа не мањка, да тепаш свом граду, како то мој Иване смјестити у језичку раван. Како тепати било ком граду? Рецимо Загребу, Београду или Плужинама. Не бива.
Друга моја емоција према овом младићу, не по годинама него по статусу, је то што не конта политику или у најмању руку два велика преваранта. Дивити се Брозу и шуњати се уз Мила, е то јесте за заплакат, што кажу Старопоćани.
Један од највећих превараната прошлог вијека који је у рату и на Голом отоку посјекао на стотине и стотине наших комшија и рођака а ти да му у 21. вијеку дижеш споменик, е то је Иване или немјерљива бестидност или црња незнавеност и затупљеност. Или ти само тиме илаво хоћеш да љутиш четнике и Србе. А теби је то исто. Слично је и са Милом. Након 30 година пљачке ти пристајеш да статираш и будеш анђибула злу које је оцрнило, обрукало и опљачкало ову ионако посну земљу. То није само срамота то је и туга.
Но ђе ја тебе учим с ким ћеш и како ћеш, рекао би теби далеки Матија. Ипак си ти доктор наука. Не као Вељовић, но бољи. Ти ниси преписивао. Али немој сад да се вељаш – правиш важан. Набубао си ти то сигурно све како је подвучено у скриптама али ти некако није легло. То ти је, да ти се повјерим, као ја кад би научио неки сонет Настасијевића. Везем ја то као препелица наизуст, али јадно контам. Фале ми неке ријечи. Видјели ме да се знојим па рекоше – Мома не користи глаголе. Их ја онда још у већој муци – шта онда ту ко ради. Тако ти, чини ми се конташ те твоје науке, јер не може бити да предајеш те међународне односе и работе и да кажеш да је Белгија војно неутрална, а у њеној Поćи – Бриселу сједиште НАТО-а. То не може бити лапсус.
Помало ми те је жао и због очевидног (знам да ти волиш ову црквену лексику) животног неискуства. Не замјери али на лицу ти се не виде, ни у назнакама, трагови ни књиге ни кафане ни бурних и неузвраћехих љубави. Лице пространо и равно, осмејак несигуран, ручиче чуване – никад ниједан модри нокат, а камоли црвена песница. Као Балашевићев добри Бане.
Нијеси брате ни ожењен, а било би природно пошто имаш положај, кола и возача да имаш и љубавницу. Листао си дати Нушића, он је приступачнији од Настасијевића. Примакао си четедесет, вријеме је. Онда ћеш бити смиренији, нећеш се топити у емоцијама према Поćи, тепаћеш … некој дами, којој ћеш се допасти и ти и твој статус. Ако ти се што не покалабаси, ка’ што оће, наредног прољећа.
Не знам јеси ли сконтао Селимовића кад прича да су ове године, у којима си ти сад, ружно доба, каже тад си још јак и млад да би могао планират, али си и начео старост да би могао много остварит.
Зато батали се ти овога. Он ни сам на себе више не рачуна. Но чини нешто, кад догодине фрљиш с фотеље, после ће бити касно.
„Послушај зато савет
што ће ти чича дати,
кад имаш младог петла
не дај му да се пати.
Пусти га нека лети,
нека га коке виде,
после ће бити касно,
и петлу време иде“.
Мило ми због тебе што заврших са Балашевићем.
Мирко Пламенац
