Piše: Zahar Prilepin
Valentina Grigorjeviča Rasputina video sam samo jednom. Bilo je to neko patriotsko veče, dodela nagrada, govori uglednih predstavnika ruske konzervativne inteligencije. Rasputin je sedeo u sali, pored prolaza, po običaju miran – on je, ako ste primetili, skoro uvek imao isti izraz lica: inteligentan, pronicljiv, gotovo lišen emocija – i istovremeno zasićen nekim, pa, recimo tako, razmišljanjem. Duma.
Reč „misao“ veoma je prikladna u njegovom slučaju. Rasputinu – ni u prozi ni u životu – nikada nije bila svojstvena lakomislenost; generalno je to karakteristika ruskog trudoljubivog seljaštva – ako je ruski mužik trezan, on je ozbiljan.
Imao sam sa sobom moju knjigu „Njegova igra bila je ogromna“ – o Leonidu Leonovu.
Leonov je Rasputinov učitelj. U dane jubileja Puškina i Leonova (oni su rođeni nedaleko jedan od drugoga, sa razlikom od sto godina) Rasputin je, sećam se, napisao da se na takve datume večnosti treba pokloniti pred Rusijom.
Otišao sam do Valentina Grigorjeviča i seo nekako pored njega, pravo na pod zastrt stazicama tepiha – da bih mu dao knjigu.
Svoje knjige nikada nikome ne dajem – kome trebaju, sam će naći – ali ovo je bio poseban slučaj: nisam poklonio toliko svoju knjigu, koliko knjigu o Leonovu.
Pri čemu sam kao slučajno, nimalo slikovito, priseo – na kolena. To mi je bilo potrebno. Morao sam da kleknem na kolena pred Rasputinom. I da on to ne primeti.
Leonov je svojevremeno rekao da se ruska književnost prenosi toplim stiskom ruke: Puškin je pružio ruku Gogolju, Gogolj – Turgenjevu, Turgenjev – Tolstoju, Tolstoj – Gorkom, Gorki – Leonovu.
A Leonov – Rasputinu.
Za mene – nakon što sam pročitao „Novac za Mariju“, „Živi i pamti“ – sve njegove zadivljujuće povesti, puškinske snage i prozračnosti – Valentin Grigorjevič je bio u istom redu. Iskreno priznajem, uvek sam ga kao pisca stavljao iznad Astafjeva i Šukšina (koji su takođe imali neviđen dar). Valentin Grigorjevič bio mi je bliži; njegovom srdačnošću, odsustvom sujete, poštenjem – možeš se ugrejati. Da ne govorim o čitavoj toj generaciji „odmrzavanja“, bučnoj, žučnoj, preletačkoj. Rasputin sa njima nije imao nikakve veze, ponekad se čini da su pisali na različitim jezicima. Po mom shvatanju, on je bio prvi u drugoj polovini prošlog veka: neosporan, ogroman, nedostižan – kao Šolohov, kao Leonov, kao Dostojevski – u tom rangu.
Dan pre njegove smrti, u Cirihu sam razgovarao sa jednim uglednim slavistom, dobrim i duhovitim čovekom, o tome ko je iz savremene ruske književnosti dostojan Nobelove nagrade.
Odmah sam kazao: Rasputin.
Slavista je slegnuo ramenima: „Pa, to je ipak nemoguće … on je antisemita.“
Rekao je to kao da je s gornje police uzeo najbližu misao o Rasputinu.
Nisam se čak ni raspravljao, toliko je to bilo glupo i smešno.
Pre svega, svakom ruskom klasiku, sa retkim izuzecima, možete lako pripisati ksenofobiju, uključujući i one ruske klasike koji nisu bili u potpunosti ruske krvi. Ksenofobiju evropski slavisti pripisuju čak i Brodskom – šta onda reći o Rasputinu?
Drugo, Rasputin je bio zadivljujuće taktična ličnost, duboko ruska – iza spokojne neposrednosti njegovih stavova uvek je stajalo potpuno odsustvo agresije, svadljivosti, zlobe. Osećao je iza sebe ogromnu snagu tradicije, znao je čiji je naslednik u pravoj liniji, i imao je puno pravo da kaže tačno ono što misli da treba reći. Bez obzira na, na i na…
Tri dana nakon Rasputinove smrti, jedan ruski kritičar, ne baš glup, napisao je članak „Izgubljeni dar“. Valentin Rasputin, po mišljenju kritičara, bio je dobar jer nije voleo sovjetsku vlast, ali je reč „ruski“ upotrebljavao previše napadno, a sebe i svoj dar upropastio je time što je u poslednjim godinama života s poštovanjem govorio o Staljinu.
Pisati tako – toliko neumesno, toliko sitničavo – isto je što i ofarbati lice i doći na sahranu u klovnovskom kostimu, sa balonima.
„Da si kritikovao Staljina – mi, pristojni ljudi, sasvim drugačije bi te gledali, a ovako, uništio si talenat, u-pro-pastio …“
Pa igrajte se vi sa svojim balonima kod kuće, napišite na jednom „Staljin“, na drugom „Gulag“ i zabavljajte sedo mile volje. Čoveka još nisu stigli da sahrane, a oni već žure sa svojim dosadnim, jednim te istim prigovorima. … Bar danas bi trebalo ćutati o ovim delikatnim temama.
Valentin Grigorjevič bio je jedan od retkih koji je umeo: ćutati! Tiho i sa najvećim dostojanstvom. Učite od njega i saznajte više o tome.
Sećam se, jednog dana pokušao sam da budem voditelj na nekom centralnom kanalu – takođe, očigledno, zbog nemogućnosti da ćutim. (Uskoro su me „ukinuli“, Bogu hvala). Trebalo je da vodim veče razgovora – u društvu poznatih gostiju koji se svake nedelje smenjuju. Zapali su mi za oko interni redakcijski papirići: moj tim je obznanjivao potencijalne učesnike u programu.
Čitam: muzičar taj i taj – „doći će sledeće nedelje“ (očigledno, zvali ga i zapisali njegov odgovor); pisac taj i taj – „dolazi za $ 200“; pesnik taj i taj – „dolazi, ako bude imao vremena“.
Naspram imena Valentina Rasputina pisalo je, prema njegovim rečima: „On neće doći nikada.“
(„Svobodnaя pressa“; preveo Ž. Nikčević)
Izvor: Iskra
