Неко би помислио да у Загоричу могу да никну само проблеми. Кад се насељу налијепи ријеч “клан”, тешко се брише. Без обзира колико велико или мало насеље било: Шкаљари, Кавач, Сурчин, Вождовац или Загорич, прва асоцијација је, све клан до клана. Међутим, појавила се недавно збирка поезије аутора Павла Глигоровића, која побија све стереотипе. Загорич је ипак ту иза Горице, а кад је нешто одређено Горицом може бити и предивно, људски и питомо, без проблема.
Већ дуго није настала поезија тако прецизна, непретенциозна, убитачна, анти-мегаломанска, прије свега тако градска. Аутор је књигу издао сам. Нема километарске самољубљиве биографије на корици, нема тврдог повеза и златотиска на предњој корици, али то овој књизи не смета да буде за копље боља од свих пјесника који се гурају за награде и славу од Карвера, до Берлина, НВО, ДАНУ и ЦАНУ. Постоје у овој поезији невидљиви главни ликови: Морача, Горица, љубав, алкохол, ноћ и град. Одличан рецепт за добру поезију.
Али има још нешто међу тим корицама, као и свака поезија која има снаге да одјекне, и овђе има стихова који прецизније него сви новински наслови сецира друштво. Ред је да их наведемо онако како се и у пјесмама појављују.
У уводној пјесми “Мајаковски у карантину” постоје стихови: заставе су наши/хемороиди, а неколико корака даље пише: и нисмо дотакли дно/и никад нећемо/јер дно је у нама.
Затим у пјесми изузетног наслова “Не данас” налазе се стихови: неке болести/никако да прележимо/што је човјек/до грамофонска плоча/која се врти у круг.
Подгорица кубури са пјесмама, али сад има једну достојну себе, “Подгорица у нама” која се завршава стиховима: опет сам на раскршћу/код кина културе/не знам гђе да кренем. Многи су ту запели.
Гужва у граду нуди заборав, пише Павле, а у пјесми “Ми смо дјеца досаде” каже: ми смо ђеца досаде/америчких филмова и телевизије/бијесних кола и револвера/и вјештачких сиса/Памеле Андерсон … јефтине бургере/и нови ајфон/слободу тражимо/на интернету. Пјесма се завршава стиховима који нас савршено описују: превише су смећа/натрпали у нас/нисмо се бунили.
Страх ме је да не постанем/један од њих, ништа тачније и поштеније није одавно написано, а зна се добро на кога се односи.
Важна је збирка поезије “Даждевњак на сунцу” Павла Глигоровића, прије свега јер ће се заборавити кад тад све ове одвратне политичке игрице и трговине, а остаће ова збирка од педесетак страна да свијетли више од свих имена која су дупетом гријала столице у парламенту.
Док се у парламенту препиру ко је кога издао, ко је какве паре узео, ко је које фотеље заузео, важније од свега је што је Павле Глигоровић издао збирку добре поезије. Амин!
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
