Пише: Миодраг Мишо радовић
Маројевић је показао сву тјескобу и сву трулеж једнога града који је некада заслуживао име “белог града” који је био на понос својим становницима, но данас је то једна клоака препуна гада и трулежи.
Игор Маројевић, Београдско петокњижје, Књига комерц, Београд, 2025)
1.“24 зида” (роман)
Младалачки роман Игора Маројевића “24 зида” говори о урбаном поднебљу на један занимљив и необичан начин, као и о преломним догађајима у животу младића који је дошао у Београд на студије и који се уклопио у средину која му је постала уточиште и једини могући свијет који се отворио у том тренутку за јунака романа.
Роман је такође и први роман тога доба који је проговорио о тада најтежој болести која је захватила човјечанство, а за коју се испоставило да је, као и сви други вируси који су похарали у 21-ом стољећу људску заједницу, само продукт човјечјег ума, тј безумља оних који пројектују свијет по сопственој изопаченој мјери, па тако и једна животна прича, која је написана доиста у стилу вриједног модерног романа, који има у себи ону ауру заумности, а истодобно има и удјела поезије у самој литератури, што не чуди, јер је и сам аутор заправо био на почетку каријере писац поетских дјела, и та поезија која је заправо круна једне литературе, у Маројевића бива исписана доиста достатном руком и та рука има своје кошмаре, бунила, лудила, обмане, али и чежње, своје боли и радосне тренутке, као и своје узлете и падове, но све је то сторија о једном младићу који наилази на београдски миље који зна бити колико красан толико и кужан, уколико упливате у свакодневни живот, као што је наш јунак учинио.
Наравно и сторија о једној изгубљеној љубави и друга о пронађеној љубави, која се показала да може бити фатална, но наш јунак у потрази за љубављу наилази на особу која га разумије и која му припада, но нажалост, миље из кога потиче, био је фаталан за њу и она бива заражена аидсом, што јунак најпре прима веома бурно, но напокон се враћа својој љубави и показује жељу да остане са њом докле год му њена болест то буде допуштала, чак се крај романа очитује у оној познатој сентенци да човјек на крају жели да пусти све кочнице када живот који бива симболично представљен у возу који јури ка стрмини и жељи човјека који воли живот, и који не бјежи од њега, жели да отпусти све кочнице и сурва се у провалију и амбис, јер тај амбис је заправо излаз из зачараног круга који човјека некада нагони на поступке који могу деловати ирационално, но знајући да човјек који јесте рационално биће, уколико нема и тај тренутак ирационалности, заправо не би био човјек и не би се разликовао од животиња које су такође рационалне у складу са њиховим амбицијама и животом који живе на планети Земљи.
2.“Туђине” (роман)
Роман “Туђине” говори о једној новој и другачијој прози Игора Маројевића чија се радња одвија између Боке Которске, односно, Рисна, Каменара, гдје су смјештени како вели Маројевић, Стари Херцеговци, односно житељи овог географског појма новијег датума који себе виде као Старе Херцеговце, дочим насупрот њима он супротставља другу утицајну групацију која је на власти и они се одупиру њиховој посебности, но заправо је ријеч о истом народу, тј. о групацијама које се формално желе представити као различите, а заправо су у питању различито назване групе истог народа који је истодобно повезан идентичним односом према самоубиству, што је и главни мотив романа “Туђине” Игора Маројевића.
„Београдска шака“: Прича о једном од највећих светских пројеката у области роботике 20. века
Наиме, они се испод вела наводног непријатељства веома добро разумију и заправо су исти, што јунак наше прозе, тј, романа “Туђине”, открива напослијетку, јер су увезани истим циљем да се обогате и да изврше суицид на само њима знан и познат начин, а то им је заједнички циљ, те се те групације само површински сукобљавају, а ријеч је о истим људима који исто мисле и исто раде у обе групације између којих нема никаквих разлика, јер и једни и други покушавају манипулисати свима око себе и имају исту жељу за суицидом, што се да узети само као симбол њихове заједничке природе, дочим најслабији припадници то и учине, јер их сви који их окружују, заправо нагоне на тај чин.
Наш јунак постепено улази у такав вилајет зачараног круга из којег нема изласка, јер се све догађа у географски само лимитираном свијету који постоји на тлу Боке, а истодобно се удаљава у роману од таквог контекста и задате теме самоубиства бјекством у други свијет који представља Београд, куда наш јунак измиче освети једне групације која му је за петама због наводне издаје њихових интереса, које је као новинар требало да заступа, но он се триком послужио и своју повезаност, сексуалну, користи у релацији са преламачицом текстова и цензорком новине гдје су обоје ангажовани, а коју успева да замаје и одвуче јој пажњу како не би примјетила шта објављује, те износи на увид јавности тим путем текст гдје се руга са истом групацијом за коју тренутно ради, па је био приморан да избјегне у другу државу, у Србију и у Београд, односно на Нови Београд, гдје се други дио романа одвија, како би се сачувао од освете оних који не опраштају тек тако. Непочинства обје групације и њихова блиска увезаност тек у Београду бивају нашем јунаку јасна, јер схвата да су заправо сви они исти, само се површински наводно сукобљавају и потчињене држе у заблуди и увећавају им мржњу према супротстављеној групацији, дочим, они веома добро сарађују и дистрибуирају међусобно новац са свих страна, што ће речи да немају етичких принципа, а да им је површина на којој су наводно у великим непријатељствима, заправо само образине испод којих се крију прави неморални ликови у родбини нашег јунака и оних његових бивших, наводно супротстављених колега из новина које је напустио и који су га гонили како би га казнили.
Истодобно се умеће и још једна карактеристика која је увезана са црногорским тлом, а то је крвна освета, која је још увијек жива у Албанаца и Црногораца, те је аутор овога пута имплементира албанском супстрату у Црној Гори, мада је могао унијети и црногорском супстрату, не би ништа погрешио, но аутентично је и ово тумачење, јер је још и у Албанаца веома жив овај обичај дуга у крви, који се преноси с кољена на кољено.
Љубавне афере нашег јунака дјелују обојене дјечачким сновима о љубави која је у стању превазићи све проблеме, но није тако. Несретно окончавање судбине једне велике љубави нашег јунака и њен суицид, који се чинио немотивисан, но у Боки и Црној Гори суицид увијек виси изнад главе и сами га житељи Боке и Црне Горе подстичу међусобно, потхрањујући тај чин својом међусобном неискреношћу, која бива разочаравајућа и заправо чини веома грандиозан подстицај суициду.
Но с друге стране, родбинска наводна велика везаност у Боки, као неодвојивом дјелу Црне Горе и у Црној Гори самој је такође велика шарена лажа, што овим романом Маројевић ставља на пиједестал и разоткрива такву једну мрачну и утилитарну наводно родбинску повезаност, која се испоставља само као могућност за коришћење већег броја људи којима би требало бити непријатно када открију истину и тада би требали дићи руку на себе, јер неморал њихових заштитника и покровитеља родбинских прелази границе људскости, тј нељудскости и бива заправо један дубоко неморалан чин који они који га спроводе доживљавају као нешто што њима припада за право да могу чинити шта год хоће без посљедица, док им се не догоди вендета, тј. крвна освета која ствари поставља на своје место и свак добија све по заслугама, те неморалан добија смрт а невин љубав коју заслужује, и овај роман Маројевића је добро изведена парабола на неискреност црногорског друштва које је гледано са спољашње стране једне нарави, а дубински посматрано сасвим друге и та нарав је свима подједнако позната и по њој се препознају и наводни непријатељи за које се испоставља да су иза кулиса најблискији сарадници, дочим пучина мисли да су они на супротним бандама, и овај роман Игора Маројевића погађа суштину црногорског бића, који је у дубини заправо дубоко неморалан, но свака ствар има свој вакат, па тако и такве наказне појаве у једном друштву, и њима је вијек ограничен, и напослијетку рјешивши се баласта и црногорско друштво ће може бити постати сретно и благословено и испуњено љубављу, као што је јунак Маројевићевог романа, који је ту љубав апсолутно заслужио, јер је осјетио пакао и био у жижи, а заправо пакленом гротлу истих који су играли своју игру у којој су се преиграли и завршили у крви, тако како су и заслужили у роману.
3.“Партер” (роман)
Роман “Партер” заснован је на опетованој сторији о Београду и његовим становницима који су били класични представници једног Београда који се изродио након деведесетих и наметнуо мјерила која су била са руба закона и на рубу живота, који је увијек могао на овај или онај начин могао бити угрожен, јер је то консеквенца живота у граду који је изгубио својства града након сулудог рата и задобио одлике џунгле, што је остао и дан данашњи, јер се лоши догађаји преливају из деценије у деценију живота у граду који је само сјенка, како вели један пјесник, онога што је некада био, а био је доиста велико умјетничко и културно средиште земље која је имала достојанство и дигнитет и његови становници су исту осјећали као мјеру за живот човјека, дочим је сада све препуштено материјалном и анималном нагону и закону јачег – читај богатијег грађанина који није ничији суграђанин већ тлачитељ слабијег.
То ликови из романа и показују: онај ко је у међувремену постао, служећи се неком врстом преваре блиских рођака који су изварани, власник сплава на Сави, гдје су се окупљали млади и стари деведесетих и двијехиљадитих Београда, од криминалаца до умјетника, дакле показала је колорит Београда тако што је један од јунака постао власник који управља не само сплавом, него и животом и дигнитетом свих који долазе или раде код њега на сплаву, дочим је младић Лука, главни јунак који је заправо само радник и ди џеј који има дигнитет, но само дотле док не угрожава шефа који их све доживљава као робове који се не питају ни за шта, па тако огавне сцене силовања глумице пред свим гостима постају уобичајена и опетована сцена на сплаву који имплицира власника који није само власник сплава већ и власник свега другог: живота, образа и части, и на сваки отпор таквом бестијалном понашању он дјелује силом и остаје некажњен.
Такав је Београд постао деведесетих и учврстио се двијехиљадитих, тако да и данас живимо посљедице онога што можемо пронаћи у овом реалистичном роману, који веристички представља Београд, град који јесте милионски, али је и дубоко поремећен и неуравнотежен за живот свих оних који у њему обитавају.
Зашто је то тако, зашто и шљам и олош и умјетници и алтернативна сцена живи ноћу на београдским сплавовима, питање је свих питања: управо стога што су осуђени или на уклапање у постојеће брутално и нељудско стање живота града или су пак осуђени на изолацију, што многи не могу поднијети и стога долазе у ситуације као млада глумица коју власник сплава силује пред свима, јер је од њега тражила услугу да игра у представи и он јој је то омогућио и наоплатио силовањем на сплаву, дочим је једини који се побунио против тога био наш главни јунак, четрдесетогодишњи шанкер и ди џеј, но сама силована дјевојка га је уклонила и рекла да је у реду то што је силује.
И заправо је то била и квинтесенца цијелог романа, који осликава сву накарадну природу града који је потамнио након рата који је покренут на Балкану из његовог средишта, а у којем као није учествовао, али је све што је могао употребио да једне постави на водеће позиције а друге да унизи и то је постало као узус понашања, да увијек налазите кривца који заправо не постоји, али је потребан увијек непријатељ да се измисли како би лакше манипулисали масом која је незнавена и која тражи непријатеља и крв, а уствари тај кога проглашавају непријатељем једини је који их може извући из дубоког пакла, јер је спознао сву гад и зло које ти исти лидери и ВИП личности стварају својим стријемљењима у једном оронулом друштву, но они који их прате, дакако изманипулисани раде још горе и црње ствари онима које ови изнад њих поставе у центар интересовања као непријатеље и тада долазимо до ситуације из које нема излаза, јер се непријатељи умножавају док отпор расте, а водећи и даље бивају из дана у дан све бескрупулознији и безочнији и стварају само нове кругове зла из кога нема излаза или се пак не види, што се нажалост уклапа у представу и о садашњем стању свијести и друштва у којем обитавамо.
Маројевић је овим романом показао сву тјескобу и сву трулеж једнога града који је некада заслуживао име “белог града” који је био на понос својим становницима, но данас је то једна клоака препуна гада и трулежи и Дисовог “олоша и сутерена и пандура” који су се уздигли на пиједстал и који управљају догађајима и људима и нииховим животима, што је списатељ Маројевић препознао и маркирао.
4.“Београђанке” (књига прича)
Збирка прича “Београђанке” Игора Маројевића даје једну реалистичку слику савременог Београда и његових становница, јер су приче писане из угла особа које би се засигурно могле маркирати као неки од типова личности једног мегалополиса какав је Београд.
Њихове животне, љубавне, филозофске, пословне дилеме и проблеме Маројевић је изврсно опсервирао и дао им умјетничку димензију тиме што их је рјечју поставио тамо гдје припадају, а то је београдски ареал који јесте специфичан у односу на сва друга мјеста која га у читавој држави окружују, јер не заборавимо да је он био и остао стјециште умјетника и мајстора свог умјетничког заната, али и свакојаких фрикова и ликова који имају своје некакве приче које су мање или више погодне за умјетничко уобличење, но то Маројевићу није био проблем да их препозна, и постави на пиједестал и да их овјековјечи у књизи прича које су увијек биле најтеже и најзахтјевније за писца и на њима се увијек могло уочити и пронаћи онај релевантни траг о томе да ли је ријеч о писцу који заиста има талента и заната у некаквом суодносу и у којој мјери их поседује и имплементира у књижевно дјело, али и да ли се магија и машта уносе “интравенозно”, ако би се тако што могло рећи, у тијело литературе и бивају тако неодвојиви дио таквог организма или је пак ријеч о страном тијелу које литература сама одбацује, каним рећи да су приче најбољи лакмус папир за једног писца је ли доиста писац или је само нетко тко је тренутно забасао тамо гдје суштински не припада, јер су приче форма које су најподесније за такав испит о припадању душом и тијелом литератури или пак неприпадању.
Приче су биле и остале најподесније за препознати правог писца, јер у њима нема превише празног хода, а уколико писац има слуха и вештину у умјетничком ткању ријечима, онда доиста јесте списатељ вриједан помена. Маројевић се показао и овим својим дјелом да у потпуности испуњава све постулате које пред писца поставља оваква врста прозе, јер је написао приче које јесу занимљиве, необичне, но и веристичке и узбудљиве и динамичне, али је укључио и оне елементе грађе нарације које указују на изгубљеност човјека у великом граду, који у потрази за срећом често заврши свој живот веома несрећан или пак усамљен, јер је велики град и велики проблем за његове житеље како да га савладају, усисају у своја била и како да га живе, јер се град који постаје конгломерат свега и свачега у времену које људима и њиховим најбољим особинама није нити најмање наклоњено, дакле списатељ то означава недвосмислено и пише неку врсту хронике једног града кроз појединачне судбине које могу бити рељефно-колоритни записи о томе како град зна да уздигне човјека, али и како бескрупулозно зна да уваља у блато све оне који њиме ходе и њиме броде у својим животним лађама, које су час уљуљкане у мирном мору, час су у великој бури, а неријетко знају да потону без трага, као и људи.
Град изрони из сваког од њих и сваком да прилику или пак неприлику, овисно од околности, што и јесте караткеристика једног великог града који упија и увлачи у своје поре животе својих становника који остављају различите животне или пак умјетничке трагове различитог интезитета или пак бивају избрисани без икаквих отисака, сем оних које остављају стопала на пијеску које први талас вјетрова избрише као да никада нису нити постојали.
(Наставиће се…)
Извор: Вијести
