Поборници улоге и функције Уреда високог представника и самим тим полу-протектората у БиХ свој став аргументирају страховима од новог рата. Но, та аргументација само генерира стање приправности, популарност националистичких политичара као чувара етничких скупина и даљњи опстанак ратних наратива у политичком животу. О свим посљедицама по демокрацију да и не говоримо.
За међународне власти у БиХ јасно је ко је за што крив: сви осим њих самих. Међу кривима за неуспјехе у Босни су опструкционистички настројени домаћи политичари, националистички гласачи који су таквим политичарима у више наврата давали мандат, те политичари изван Босне, посебно актуелна власт у Србији, као и у Руској Федерацији.”
Иако звучи као да је написано јучер, овај пасусје уствари дио из анализе коју је Еуропска иницијатива за стабилност (ЕСИ) објавила давне 2007. године. Сличне закључке је ова тинк-тeнк група, а и многи други, понављала више пута током протекле двије деценије колико опстаје полу-протекторат у БиХ, а тренутна ситуација не указује да ће се нешто убрзо промијенити.
Пишући о оном што такво стање значи, истраживачице Горана Млинаревић и Нела Поробић у опсежној анализи државе настале на мировном споразуму, указују да нејасно дефинисан мандат и присуство међународне заједнице до данас омогућава бескрајне дискусије о његовој “правилној” проведби. “Етнонационалисти се непрестано препиру око тога које су одлуке или институције у складу са мировним споразумом, без обзира да ли је та тема била дио Споразума или не. Ово држи бх. друштво трајно заглављењо у оквиру мировног споразума, никада не излазећи из оквира ратног наратива. Ове свађе доводе до расправе о томе кога међународна заједница ‘привилегује’, а кога ‘кажњава’.” Таква ситуација, закључују, иде у корист једино владајућим елитама омогућавајући им опстанак.
Илустрације за ову тврдњу могу се лако наћи у у прошлости, али и оном што се сада дешава. Долазак новог високог представника, функције којој су дате моћи какве демократија не познаје, и његова одлука да се користи алатима који су му дати, изазива низ дискусија о томе “ко је привилегован”. Тако с једне стране гледамо протесте испред Уреда Високог представника (ОХР) у Сарајеву које подржавају поједини бошњачки политичари са којих се позива на смјену тренутног Представника, док у Бањалуци позивају на укидање ове институције. И једни и други се обавезују на поштивање Мировног споразума, који је увео ову институцију као обавезу, и једно без другог не може постојати.
И тако скоро три деценије.
Нелимитирана моћ
Почетком новембра 1995. године, у Дejтону су почели мировни преговори који су резултирали потписивања Мировног споразума крајем исте године, и коначним прекидом рата. Уједно је успостављен полу-протектората у којем постоје домаће институције, али моћ остаје у рукама “међународне заједнице”. Шта је тачно “међународна заједница” у овом случају тешко је прецизно дефинисати, али се своди на групу организација и влада које имају моћ, и које су и чланице Вијећа за проведбу мира (ПИК), још једне инсатнце успостављене Споразумом, са намјером да надгледа и диктира рад ОХР-а. Но, чланице ПИК-а често се не могу усагласити око приоритета и начина рада, што годинама доводи до сукоба који се рефлектују на цијело друштво.
Од успоставе полу-протектората до данас, БиХ је имала осам високих представника, и сви су били мушкарци. По договору постигнутом унутар међународне заједнице, високи представник је увијек из неке од еуропских земаља, а његов први замјеник је увијек Американац. Сам процес одабира високих представника није транспарентан, нити су познати критерији, а јавност о томе бива обавијештена путем медија. Званично високог представника именује Вијеће сигурности УН-а којем је онда он дужан подносити полугодишње извјештаје. Посљедњи извјештај тренутни високи представник поднио је крајем октобра, а јучер је расправљан у УН-у. Ту он констатује стање у држави и указује на чињеницу да нема значајног напретка. На крају извјештаја констатује да је ОХР као “снажан” и “ефикасан” механизам и даље незамјењив.
Сваки високи представник, као и овај тренутни, долази са другачије дефинисаним приоритетима, које опет јавност не зна. Колико је нетранспарентан рад ове институције доказује и чињеница да не постоји архива доступна истраживачима или јавности о њиховом раду, осим онога што је на њиховој њеб страници а што се своди углавном на штуре основне информације и ПР.
Сам мандат високог представника дефинисан је Мировним споразумом и покрива различите аспекте оног што би се могло назвати његовим цивилном дијелом. Кључни тренутак у давању овласти високом представнику, али не и јасном дефинисању мандата, била је конференција у Бонну 1999. године на којој су представници међународне заједнице високом представнику дали скоро па нелимитирана овлаштења. Од тада високи представници могу – и то су урадили више од 900 пута – наметати одлуке које се тичу скоро свих сфера живота у БиХ. То значи да могу наметати законе које онда под притиском парламенти морају усвојити, смијењивати изабране политичаре на било којем нивоу, укључујући чланове трочланог Предсједништва, или наметнути одлуке које се тичу медија. Високи представници наметнули су тако и кривичне законе, изглед заставе, новца, химну, регистарске таблице, јавни сервис, и готово никада уз консултације са локалним становништвом, или ако да, обично са организацијама и појединцима који су на неки начин овисни у свом раду од међународне заједнице, било да су упосленици или да примају донације. Неки од високих представника су били активнији у том наметању одлука, а неки су мандат провели готово непримјетно и брзо су заборављени када су напустили БиХ. Дио њих је из БиХ отишао на значајније позиције било у својим земљама, било разним међународним организацијама или ЕУ институцијама, а неки у пензију.
Флоскуле и формуле
Сваки високи представник – као и већина упосленика међународне заједнице у БиХ – има имунитет и не плаћа порезе нигдје. Практично то значи да за оно што ураде у БиХ никада никоме неће заиста одговарати, а евентуално могу бити смијењени са функције, што се такођер дешавало. Колико су плаћени за свој рад, јавности је непознаница. Домаћи медији су писали да је плата високог представника једнака плати европских комесара, што је више од 20.000 еура мјесечно, али нема потврде о тим наводима. Из посљедњег извјештаја Вијећу сигурности сазнајемо да је тренутни годишњи буџет ОХР-а 5,3 милиона еура, које плаћају земље чланице ПИК-а, изузев Русије која је престала плаћати у фебруару ове године тражећи крај мандата. У Уреду тренутно раде 93 упосленика. Није јасно како је овај буџет распоређен.
На одлуке које донесе високи представници није се могуће жалити ниједној институцији, а може их промијенити поново само високи представник. На тај начин је рецимо у јавни живот, чак и на јавне функције, враћен низ политичара који су смијењени у прошлости због опструирања проведбе Мировног споразума. Штура, бирократска, појашњења таквих одлука је могуће наћи на њеб страници ОХР-а.
Када је 2008. године међународна заједница одлучила да обећа БиХ могућност чланства у ЕУ, донијели су и агенду често представљену флоскулом “од Дejтона до Брисела” или формулом “5 + 2 програм“. Извршење овог програма означит ће крај мандата ОХР-а, но до сада скоро ништа није постигнуто, укључујући снажну владавину закона од које је БиХ далеко.
Нетранспарентан рад и моћ наметања одлука аналитичари и истраживачи, а и неки од бивших високих представника, годинама гласно критикују тврдећи да шаље поруке овдашњим елитама да транспарентност и одговорност нису битне категорије, а да демократија уствари ни не постоји. Покушај критичког сагледавања рада међународне заједнице, нарочито када долази од “субјеката полу-протектората”, дакле грађана и грађанки БиХ, неријетко бива игнорисан и до сада никада уствари није отворена дискусија на ту тему. Само један од примјера из прошлости је критичко писање некадашњег седмичника Слободна Босна о дјеловању високог представника Пeди Ешдауна због чега су дошли на црне листе међународне заједнице, што су домаће елите схватиле као могућност за непрестани притисак на овај лист који се на крају под притиском и угасио.
БиХ у периоду Ешдаунове владавине ЕСИ аналитичари описују као “еуропски раџ“, алудирајући на период британског колонијализма у Индији. Бројни међународни критичари придружују се тим критикама, али ни ови гласови немају никакав одјека и на том нивоу тешко да има дискусије.
На путу ка нигдjе
Поборници опстанка полу-протектората и јаке улоге високог представника аргументирају такав став тврдњама да би то могло довести до новог рата у БиХ и могуће регији, што има посттрауматски ефекат на становништво и јачање кризе, док уједно и учвршћује позиције политичких елита који у томе налазе прилику да се покажу као заштитници поједних група. Такве ставове појачавају медији, домаћи и међународни, који некритички сагледавају цијелу ситуацији, бомбардујући годинама јавност са најавом сљедећег рата.
Критичари пак деценијама постављају питање да ли је постојање институције каква је високи представник и опстанак полу-протектората контрапродуктивно и препрека за развој државних институција које би дјеловале у сладу са демократским принципима. Овакви гласови указују да концентрација моћи у једној особи, или институцији, није и не може бити демократска пракса, изражавајући бојазан да све док ОХР и полу-протекторат опстају, БиХ никада неће изаћи из сталне кризе, а да је чланство у ЕУ само пуко обећање. Но, након скоро три деценије полу-протектората, који је услиједио након разорног рата и рапада Југославије, питање је да ли у БиХ уопће има снага које би знале и могле створити државу која би била заснована на демократским принципима?
Из посљедњег извјештаја Високог представника сазнајемо и да је само током прошле године земљу напустило преко 170.000 особа и да постоје предвиђања да би им се ове године могло придружити још 350.000 људи. Они који остају живе од просјечне плате од око 600 еура и пензије од око 430 еура, док је просјечна потрошачка корпа за четверочлану обитељ досегнула износ од око 1.350 еура. Број пензионера у земљи расте и тренутно их је преко 700.000. Земља старих и сиромашних, без владавине закона, са високом стопом корупције, тумара у мраку без икакве визије будућности. Но, опстанак полу-протектората, за међународну заједницу чини се, из којег год разлога, остаје једини приоритет.
Ниџара Ахметашевић
Извор: Билтен
