Негде између прича о оштрим забранама и њиховим последицама и класичних рекла-казала тривија налази се историја домаћег рокенрола. Враћањем уназад кроз ту историју налетаћемо на низ провокативних испада домаћих музичара и бендова, који безобзира на мрке погледе и оштре коментаре надређених, су ипак некако дошли до нас. Претходних дана, јавност се узмувала око изјаве Ненада Милосављевића илити Неше Галије који је за подгоричке Вијести изјавио како је осамдесетих година песма „Дигни руку“ били забрањена. Што због помињања Приштине средином осамдесетих, мада се и дотакао да је проблем Косова био актуелан и много пре тога, Милосављевић је испричао како је кад је први пут пустио поменуту песму у Радио Београду, тадашњи главни уредник му рекао ‘Каква си ти то џукела? Ко ти је дозволио да се бавиш политиком’, и бацио је плочу о зид.
Ова песма се данас (а неко ће рећи и одувек) изводи по клупским свиркама, чак и у програмима где се оцењују певачки таленти, тако да је тешко замислити да постоји нешто провокативно у њој, док је многима засметала ова прича јер се сећају повезаности Галије са владајућим струкутрама деведесетих, мада није као да то има везе једно са другим јер је песме „Дигни руку“ изашла пре Осме седнице и доласка Милошевића.
Попричали смо са рок новинаром Петром Јањатовићем о забрањивању рок музике из периода Југославије, и прво смо се дотакли Галије. Он нам је рекао како не зна за то да је постојала забрана у том периоду и са том песмом, али да иако је било нечега, то је све ствар аутоцензуре људи запослених на радију или уредника, што је Милосављевић на неки начин и рекао у интервјуу. „Врло ретко се дешавало да стигне неки папир са неког вишег места, већ је све било на нивоу људи у медијима или уредника, а врло често и музички сарадници, који имају мање одоговорности, нису желели да се петљају у те ствари. Имамо и другу врсту приче о забранама, а то су интервенције издавачких кућа. Пример за то је ситуација код албума Бијелог Дугмета „Битанга и принцеза“, кад Југотон није хтео да штампа омот због вулгарности, јер је ту требало да се нађе фотка, на којој женска нога шутира мушкарца у међуножје. Такође, из песме „Рузмарин, сњегови и шаш“ је избачен из текста Христ, и замењен је у стиху са „он је био копиле и јад“. Дугме је ипак касније ливе изводило онако како су је првенствено замислили.“
Југотон је „терао“ и Џонија Штулића да посегне за личним заменицама, с обзиром да је у песми „Курвини синови“ у оригиналном рефрену било „Руси долазе“. Данас ту песму ипак памтимо по стиху „Они долазе“. Такође уз песму на омоту је стајало да је она упућена „империјализму и хегемонији“, шта год то значило. Јањатовић сматра да је све било различито од случаја до случаја, јер смо живели у таквом времену у ком се све брзо мењало.
„Бојан Васић из бенда Безобразно Зелено ми је причао, да 1982. су имали песму „Лонг Ливе моја Србија“, коју издавачка кућа није желела да стави на албум јер нису хтели да имају проблеме са потенцијалним нападима у правцу национализма. Али опет, са друге стране, исте године, Идоли на албуму „Одбрана и последњи дани“ имају цитат „Играле се Делије на сред земље Србије“, тако да је све зависило од куће до куће, са акцентом на аутоцензури.“ Хаустор није могао да избаци песму „Радничка класа одлази у рај“ на свом првом албуму, али на другом, она више никоме није сметала. То је период од 3 године (1981-1984), па се поставље питање шта се променило за то време.
„Бенд је само био упоран и нису одустали од те песме. У међувремену, уредништво је провалило да то више није никакав баук. Великом брзином се мењала политичка ситуација. Освајале су се слободе. Уредницима су се можда и свиђале песме, али су хтели да се заштите. Временом је кренуло и да се гледа шта се пише у Омладинској штампи, шта каже „Младина“, шта други раде, и шта све може да прође.“
Бора Ђорђевић и његова Рибља Чорба су можда и један од првих бендова који су и патили због свог дугачког језика, али и због чега су скретали пажњу на себе оних који нису размишљали као и челници тадашњег система. Доказ да су у то време по дискографским кућама баш пазили шта ће изаћи, али и да је то било различито од места до места је и у случају Чорбе. „Песму „Снаге опозиције“ није хтео Југотон да објави, и онда се Бора наљутио и вратио у ПГП. И та песма је била врло провокативна за то време. Сам термин опозиција је био провокативан у времену једнопартијског система. Али ситуација се јако брзо мењала. Две године после Титове смрти он је и даље био тема која се не дира, али неких пет или шест година касније, то није био „биг деал“. Па ето кад већ причамо о Бори, он је има тад и песму „Члан мафије“. Забрањено пушење је имало своје проблеме због чувене шале „Црко маршал“, коју је Неле узвикнуо кад им се покварило појачало на бини. Ту фору си ипак Идоли гурали по својим свиркама много пре њих.
„Дивљан се зезао на концертима тако. Њима је то прошло испод радара, али Пушење је било мега попуалрно, што због музике, што због серије „Топ листа Надреалиста“. И десило се да је неко био дежуран на њиховом концерту, на ком је чуо Нелета. Идоли су свирали у СКЦ-у, пред мање људи, где је ретко ко „дежурао“ и слушао шта се прича. Једну од водећих улога у цензури тог периода имала је и чувена Комисија за шунд која је утврђивала шта јесте, а шта није подобно, а казна је била већи порез, самим тим и скупља плоча.
Проблематична је била и песма Рамба Амадеуса „Пегепе ертебе“, које је у толико задњи час испала са албума, да је остало њено име и текст на корицама. Лабараторија Звука је имала проблема јер је њихова маскота Вилмош Каубој извесним ватрогасцима из Новог места, који су писали жалбе, заличио на Тита. Словеначки Будожер је имао тиху забрану свог првог албума „Пљуни истини у очи“. „Кад је ПГП провалио шта је објавио, препали су се. Дуго се није знало шта је њима сметало, и продавали су је испод тезге. Кад је требало нове издање да се уради, они су препродали Хелидону. Пошто је плоча померена и ударена, са чудним и духовитим текстовима, омот као новина, својевремено су ми чланови бенда испричали да су они начули да је главни проблем била фотографија Борута Чинча, члана бенда, како свира хармонику на школској представи, а Титова слика је била изнад. Вероватно се није смело ићи са комбинацијом Тито и тако чудна и „безобразна“ плоча.“
Ипак, по мишљењу Јањатовића, један бенд се истиче по питању дисидентства у рок музици. „Прави дисиденти су били Лајбах. Њима су били забрањени концерти. Они су морали да свирају напољу. Додуше, они су откидали од среће јер им се то десило, јер су добили ореол на западу дисидентског бенда.“
На крају ипак, било да је постојао бункер за рок музику, као што је постојао бункер у који су ишли домаћи филмови, или не, чињеница је да након толико прошлих година, разних поп културних тривија и урбаних легенди, доста прича ипак треба узимати са неком врстом резерве. Са тим се донекле сложио и наш саговорник Петар Јањатовић. „Музичари воле да учитавају ствари у својим песмама. То учитавање дотле иде да сам својевремено читао у неким хрватским новинама током рата, да су чланови диско поп дуета Неки то воле вруће, за своју песму „Тешка времена пријатељу мој“, рекли да она најављује шта ће се све десити у наредним годинама са Југославијом.“
Извор: Данас
