
Не знам како би на ово питање одговорио Андреј Николаидис. Вјероватно би на неки начин све то довео у везу са својом омиљеном и једином темом: мржњом према Србима и поповима (свеједно које су боје мантије). Ја себе стално лажем. Обећам како се нећу исцрпљивати чак ни на површном читању велеумне колумнистике Николидиса Андреја.
Али, али… Страшно ме привукао наслов једне његове недавне колумне, умало хамлетовског наслова, „Имати и немати“. И шта сам закључио? Није ме изненадило што и даље мрзи попове и Србе, али толику количину презира према сиромаштву још нијесам срео у литератури, а ни међу људима.
Тешко да ова колумна својим називом упућује на истоимени назив Хемингвејевог романа. Није то ни важно испитивати. Хтио сам само да цитирам Николаидиса:
Nema ničeg uzvišenog u siromaštvu. Ono, siromaštvo, neudobno je. Ono je teško. Ono vas tjera na socijalizaciju. A trpjeti ljude je, kao što je opštepoznato, još teže nego trpjeti siromaštvo. Čovjek može gladovati i sam. Gladovanje u grupi ima smisla jedino ako kanite pojesti nekoga iz te grupe pa tako gladovanje prekinuti. Siromaštvo vas neprekidno gura ka prirodi – a to je najužasnija stvar koju čovjeku možete uraditi. U siromaštvu se, kao i u prirodi, sve svodi na jedno: na opstanak.
Siromaštvo vas tjera da djelujete. Ono je neprijatelj kontemplacije, za koju, kada si siromah, prosto nemaš kad, jer tvoja potraga nije ona za dobrom idejom, nego ona za dobrim kontejnerom u kojem ćeš pronaći obrok. Siromaštvo je neprijatelj ljudskog dostojanstva. Nije istina da je siromaštvo kolijevka vrline. Nedostatak bilo kakve vrline je hronično stanje siromaštva. U kojemu nema čak ni solidarnosti – ona je buržujska izmišljotina, baš kao što je galantno dobrotvorstvo izmišljotina plemićа.
Пошто немам живаца да појашњавам како Николаидис у остатку текста умишља да је Бог, како једну анегдоту из црногорске историје узима као крунски доказ за своју имагинацију, упростио бих ствар: мислим да Николидиса није могуће проблематизовати из перспективе етике и естетике. Има једна друга дисциплина. Ја јој нећу рећи име. Ко брине за његово здравље нека прочита његов манифест у цјелости.
Милован Урван