Пише: Вук Вуковић
Инсистирајући на илузији коју гајимо о свеобухватној цјелини свијета усљед чега се може доспјети до његовог коначног објашњења, Габријел у једнакој мјери оспорава позивање на Бога као и на науку, тврдећи како све постоји изузев свијета како га ми замишљамо.
Ригорозна рационализација свијета, међуљудских односа, пословања, умјетности – сви који припадамо савременој умјетности настојимо бити нови хиперреалисти уз помоћ напредне технологије – не доводи ли нас у онтолошку опасност од губитка не истине, него илузије? Од Маркса и класне борбе, политичке економије, критике дехуманистичко-неетичког капитализма, па до Даниела Денета, филозофије науке и биологије, тежња је доспјети до краја материјализације, превазилажења метафизике и генерисања супергенома којим ће осигурати будућност без бага.
У Спору факултета, кратком али жустром полемичком спису у којем Кант на неким мјестима употребљава и сарказам, филозоф, између осталог, говори о – “науци у царству полиције” – што нас наводи, не без разлога, да почнемо размишљати о – науци у царству тоталне технизације – јер је постављена у служби репродукције капитала. Не указује ли то да је, у ствари, капитализам у завршној фази рашчаравања реалности? Но, не сметнимо с ума како се у том процесу одвија виртуелизација реалности, крај симболичког са којим нестаје/ишчезава друштвено, јер Лакан увиђа како симболичке норме настају од Другог, уосталом у томе пребивају језик и култура.
Полазећи од тога да се свијет не налази у свијету, за шта је довољно тек толико да увидимо како нису идентични мишљење о свијету и свијет који се мисли итд., долази се, на основу онога што се назива нови реализам, до препознавања међусобно расутих и фрагментарних, почесто један крај другог постављених, али ни по чему сродних свјетова, утолико прије што – синтеза ретроактивно спознаје фракталност у којој деперсонализована флуидна свијест егзистира.
Поједноставимо: свијет постоји док се о њему мисли, упоредо са постојањем бескрајно много других свјетова, као што су употребљена и на травњаку одбачена марамица, мачка коју храниш, Република Кина. То ништа не узима од реализма, напротив, с тим приступом се врши тотална деилузионизација могућности да се обухвати цјелина, умно системски подведе под једно надузвишено Биће, некакву вишу, нама неспознатљиву, што ће рећи свеобухватљиву самосвијест, о којој су знали да пишу метафизичари према којима, иначе, не показује наклоност филозоф Маркус Габријел. (Претпоставимо да би, као гледалац филма Bruce Almighty, праснуо у громогласни смијех после појаве Бога којег игра Морган Фриман – да, та улога посебно је иритантна расистима, бјелачким супрематистима, интересантно би било видјети реакцију Трампа с обзиром на то да је себе путем АИ илустровао као Спаситеља – који се Брусу указује након што га овај непрестано напада, управо зато што му живот даје све: он је популаран телевизијски водитељ, много је вољен од стране своје дјевојке, међутим, хтио би нешто што ријечи не могу превести кад се ради о жељи, и зато му сâм Бог уступа своју улогу, у којој се потом показује као типично дијете-краљ – како би рекао Фројд -посве погубљен јер има моћ која га надилази. Спознаја сопствене моћи не доводи до ослобођења него дубоке анксиозности, тврди Лакан.)
Вук Вуковић: Све након Адама је промашај: Сиоран – мислилац горчине и екстазе
За разлику, дакле, од Габријела који издваја и указује на неповезаност свјетова унутар онога што називамо свијетом (овдје се јавља његов дуг Канту, Трансцендентално испитивање појма о простору које је и увод у оно што касније настаје као Феноменолигија), делезијанска метода је чисти проток, флукс, крајња десубјективизација и виртуелизација, јер филозоф ненадмашне књиге каква је Разлика и понављање, запажа, све узевши у обзир, доиста дубоку ствар. Наиме: неуроза се јавља од везивања и фиксације, потребе да се освоји позиција означитеља, од уситњавања, психоаналитичког привођења апсолутно свега сексуалном значењу, што за последицу има да смо све успоренији и умртвљенији, тако нешто је, напросто, симптоматично за човјека модерности који има толику потребу да истиче индивидуалност.
Но, путем репресивне рационализације, ништа мање медијализације и технизације, свијет нам се настоји дати/испоручити у цјелости, као у себи повезана познопостмодернистичка капиталистичка машина која се може све брже искуствовати, утолико прије што објет petit а Науке јесте да се за свега неколико тренутака свијет савремености обухвати и “окуси”. Зато овдје цитирајмо уводне ријечи текста Пола Кругмана – “Елон Маск, човјеколика Понзи шема” – “Јуче сам био на краћем путу. Прво сам локалним хајперлупом прошао кроз тунел који је саградила компанија Боринг. Онда сам преко уграђеног неуронског импланта позвао потпуно аутономни Теслин роботтакси. Успут сам читао последње вијести из колоније на Марсу”.
Шта је овдје добра ствар? То што ништа од наведеног није стварно, него је фикција, али је ужасно што ће постати стварност усљед чега ће се изгубити фикција! Утолико прије, кад се повратимо на сам почетак текста, кад затим прођемо кроз неке дјелове који настају уз читање књига Маркуса Габријела, онда нам бива јасније шта Ниче хоће да каже овим ријечима – “И сазнању треба знати поставити границе”. Дакле, Ниче као филолог и истанчани филозоф, онај који је идеалистичку Европу у једном тренутку упутио назад ка старим Грцима, у овом афоризму препознаје да треба имати знање о сазнању, како не бисмо, као што све више то јесмо, били неповратно изгубљени у сазнању које ништа не значи.
Инсистирајући на илузији коју гајимо о свеобухватној цјелини свијета усљед чега се може доспјети до његовог коначног објашњења, Габријел у једнакој мјери оспорава позивање на Бога као и на науку, тврдећи како све постоји изузев свијета како га ми замишљамо. Према томе, свака мисао, ма колико надреално звучала, постоји, попут оне о једнорогу на тамној страни Мјесеца у полицијској униформи. (Занимљиво би било упитати овог филозофа, који каткад зна бити помало и досадан колико год опет покушавао бити шармантан, шта, пак, мисли о томе што је Барак Обама покренуо војну ваздушну операцију на Ирак, сматрајући како тамо постоји оружје за масовно уништење, али како се испоставило да га, ипак, нема, да једноставно не постоји, упутио је извињење, али и примио Нобела за мир. Да ли је добио награду зато што је Ирак као земљу вратио у прединдустријско доба и тако превентивно заувијек спријечио да се у некој чак алтернативној стварности једном домогне оружја које има потенцијал масовног уништења?)
Како год било, оно што Габријел успијева да нам пренесе, а није занемарљиво, јесте да није питање да ли нешто постоји, колико прије – гдје постоји? Јер: уколико у нашој фантазији постојимо као хероји, спаситељи свијета, блистави умови које прогони ЦИА итд., онда то доиста постоји, што је за потписника овог текста добра ствар, тим прије што сам једном потегнуо тврдити како човјек који лаже, измишља, машта, говори истину, из његове позиције то јесте истина, иако се не поклапа/подудара са чињеничним стањем у објективној стварности. Такође, сјајна је ствар коју филозоф своди на сљедеће двије реченице које гласе: “Једини изузетак је свет. Њега уопште не може замислити”. И, збиља, шта мислимо кад мислимо на свијет, шта замишљамо под свијетом? Да ли је то оно што је – мање од ничега?
У немалом напору у којем настоји да исцрта основе једне, како и сам каже, “реалистичке онтологије”, филозоф отуд наводи Витгенштајна науштрб онога који испоручује “трансценденталне синтезе аперцепције”, из разлога што је потцртао сљедеће – “О чему се уопште може говорити, о томе се може говорити јасно.”
Last but not least: у шта спада оно о чему се не може говорити нити што се може мислити? Да ли је онда то оно што називамо ријечју Свијет?
Извор: Вијести
