Пише: Вук Вуковић
Пажљиво осмишљено стварање општег нереда/пометње, колективне конфузије, давно је провјерена и испитана метода која се вазда користила како би се нешто посве монструозно и нечовјечно закамуфлирало
На једном мјесту у предговору за Феноменологија духа, Хегел пише оно што баш данас најпрецизније представља шта иза себе оставља фуриозни прогрес предвођен суманутим капитализмом: Тенденција је чисто комешање (…) Голи резултат јесте лешина која је иза себе оставила тенденцију.
Тенденцију коју сада нескривено показују моћници свијета, настојећи да – грубо и брзо почисте ствари, услед чега се тешко крши закон и прескаче право и тако отворено исказује сила – као да следе Хераклитов савјет према којем је – Из куће боље избацити леш него ђубре. (Милиони, иначе, анонимних и неожаљених живота који немају ни статус леша, заувијек су уклоњени зарад успостављања новог реда/поретка.)
Трамп и Нетањаху дјелују, заправо, као лик из серије Декстер: они су примјер расцијепљеног субјекта, који ствара оно што разара, и разара оно што ствара. Питање јесте да ли се и како борити против те схизоидности, за коју, из позадине, ради масмедијска пропаганда, путујућа лаж услед чијег кретања истина не бива само истиснута на маргину са које више не може бити интегрисана назад – не, савремена верзија истине не прикрива да је једина истина да је више нема.
Лик Декстер се у својој кући понаша као најбољи отац и супруг какав се само пожељети може, он је потпуно посвећен дјеци и пун је љубави према својој жени, што се да упоредити са начином на који Трамп изиграва – оца који блудног сина, исувише у прошлости глобализовану Америку, враћа кући, и Нетањахуа, који по сваку цијену настоји створити Велики Израел.
Међутим, изван, дакле, у свијету, они гомилају лешеве, обављају најпрљавији посао али, како то већ појашњава немилосрдно прагматични канцелар Њемачке, Фридрих Мерц, у име и зарад ове цивилизације. (Ова изјава треба да се разумије као оно што предочава на чему ће се темељити будућност која долази толико брзо да саму себе претиче.)
Подизање црног зида који ће заувијек одвојити Мексико од Америке, прогон емиграната, шпијунски или ‘џејмсбондовски’ рад на присвајању Гренланда, помоћ Израелу у систематском извођењу геноцида над Палестинцима у Гази, убудуће законом призната само два пола, све се то оправдава како? Тако што се једноставно али за велику већину довољно аргументовано каже: они што су нам претходили, што ће рећи демократе, својом погрешном политиком дословно су нас присилили на овакве, доиста, крајње изнуђење потезе.
Као што сумње нема да Нетањахуова влада овом операцијом у Гази “убија” духовност израелског народа, с друге стране, шта чини Трамп, као онај који предводи републиканску политику?
Не само да је донедавној ‘десној руци’, Илон Маску допустио велику бирократску чистку – на хиљаде радника остало је без посла, самим тим вјероватно и крова над главом, њихова судбина може да се заврши као црне жене из филма Up in the Air, пошто изврши самоубиство скоком са моста дознајући да је добила отказ као технолошки вишак – већ је засигурно и постављен како би апсолутно заживио и нормализовао се пројекат у којем ће опенАИ бити увод у – безбивствену будућност.
Тако: кад јужњаци грмећи говоре о крви и тлу, о традицији, славној историји која је модернизовала свијет, итд, нек не забораве да ће ненадмашног филмског лика какав је 73-годишњи Алвин Стрејт (The Straight Story), ускоро замијенити – алгоритмом, програмом из којег ће пресађена меморија бесједити сасвим другу сторy.
Филозофирајући ‘чекићем’ у настојању да до краја демистификује основе људског морала, Ниче је прије свега радио на разбијању морала који постоји само привидно. Да ли је ово, на свој неотесан и бахат, посве простачки начин наставио, заправо, Трамп, показујући цијелом свијету каква је, у ствари, све вријеме била демократија САД-а? Дакле: пошто су демократе изгубиле од Трампа и он се други пут вратио на чело највеће силе, шта нам то казује осим да у постмодерном свијету касног капитализма привид демократије више не може функционисати.
Аутор овог текста слаже се са сљедећим ставом: љевичарски радикални указ заснован на томе како је – демократија само опијум за народ, треба да се допуни: док је љевица дејство тог опијума!
Јер, убескрајавајуће теоретисање, естетизам емоција, рад на премјештању маргина и промјена постојеће парадигме (и томе слично), очигледно да више нису ни од какве помоћи спрам овог разулареног поретка који све пред собом ништи, у првом реду успјешно изокрећући вриједности, усљед чега је прва на удару Европа која се од тога, да буде најгоре, више и не брани.
То да је потоње уточиште била илузија како постоји, ипак, неки либерални поредак ствари у којем апокалиптична актуелност којој присуствујемо није могућа (груба парафраза Арундати Рој), можда нас је и довела до суочавања са садашњим ужасом бескрајних размјера? У том се смислу да рећи: они који су коначно смогли снаге подићи вео са те ваздушасте архитектуре либералне-демократије западног свијета, јесу Доналд Трамп и лидери најразвијених земаља ЕУ, који, уколико се не супротставе Нетањахуовом монструозном походу, требају бити, доиста, препознати као џелати Европе!
Чији се пиштољ (политика) дими?
Живећи у временима пост-истине, сасвим је за очекивати да се појаве теорије према којима је Чарли Кирк заправо убијен како би се пажња са плана који постоји на релацији Трамп – Нетањаху (након геноцида у Гази, преживјеле Палестинце протјерати и ту почети са изградњом високоелитне, блиставе Ривијере на Блиском истоку), преусмјерила на потпуно буђење крајње деснице чије се реакције, да будемо начисто, једног момента могу отети контроли.
Иначе, пажљиво осмишљено стварање општег нереда/пометње, колективне конфузије, давно је провјерена и испитана метода која се вазда користила како би се нешто посве монструозно и нечовјечно закамуфлирало, превело на стање нормалности, само се ваља присјетити како је Хитлер искористио послијератну кризу Њемачке коју је ‘халуцинаторном’ реториком о њеној недопустивој понижености уз помоћ пропагандне машинерије напослетку претворио у пројекат какав је Холокауст.
Тако, убиство Кирка, могући сукоб Трампа и Сороша, масмедијски фокус на то, учиниће геноцид у Гази споредном вијешћу, док се сасвим у нашим животима прихватио рат у Украјини, о крвопролићу у Судану готово па и не знамо ништа, тако да, збиља, нема ничег пренагљеног кад се примјети како – живимо у ванредним временима у којима је доиста све увијек могуће па и дозвољено.
Уосталом, какву реакцију, напослетку, може да произведе смрт шест политичара (различите старосне доби), из крајње десничарске партије АфД, иако из исте изостаје било какав коментар на такав ‘агатакристијевски’ мистериј? Углавном, једна страна заговара како десница од себе прави жртву, друга, пак, како је жртва онога што се популарно назива ‘дубока држава’. Какогод, једно је у овој малигној магли сасвим сигурно: сви заједно, у истом чамцу (речено на начин Слотердијка), жртве смо сулудих моћника који су очито спремни и на оно што је незамисливо.
Можда, ипак, не би неумјесно било текст завршити једним вицем… Пита олигарх пријатеља – који води малу, готово небитну, маргиналну странку која, неким чудом увијек прескочи цензус и ускочи у политичке воде – како ти изнова успијева да политички преживиш, на шта ће превејани политичар дати одговор: продајем причу: сваком све, никоме ништа.
Извор: Вијести
