Пише: Вук Вуковић
Проблем демократа у Америци јесте њихово видно отуђење од грађана, тако смо добили фрапантан податак према којем је патњама и животу од чека до чека изложено чак 60% становништва Америке, док се, с друге стране, најбогатије компаније разбацују милионима на маркетиншку пропаганду иако то више у реалности нико не региструје. – Јаз између богатих и сиромашних у Америци једнак је оном којег имамо у Бразилу.
Берни Сандерс објашњава како савјетници демократа и не знају како у Америци постоје толике радничке породице које немају шта ставити на сто, платити струју нити медицинске трошкове. Међутим: пребогата олигархија, савјетници у ултрабогатим компанијама, менаџери из зоне маркетинга, финансијски шпекуланти, већ ‘откупљују будућност’ у којој њихова дјеца неће проћи као дјеца очева радника која још једино излаз проналазе на улици, у сивој економији или придруживању некој од банди која их све лакше, усљед све тежег сиромаштва, регрутује.
Више се правда не може позвати на чињеничност ствари, на оно што је као догађај уписано у блиској или нешто мало даљој прошлости, напротив: правда се путем права купује новцем. Филм Law Abiding Citizen управо говори о томе како се ускраћена правда претвара у освету.
Дакле: може ли радничка снага, обесправљена и понижена, брутално од стране државе експлоатисана, покренути револуцију? Да ли може ‘сломити’ мањину која је за себе похлепно зграбила сав капитал, тако од већег дијела свијета, од милиона стварајући оне који се боре за голи опстанак? – Неједнакост нас враћа у вријеме деспотизма, у преткултурно доба ове цивилизације, у окрутност која није знала ни за какву мјеру.
Између осталог, такозвани Рајски папири управо су нам објелоданили чињеницу да ултрабогати живе у за њих резервисаним зонама гдје нису ограничени општим правом. Утолико прије, стиче се утисак како су се баш демократе водиле политиком – Нешто се мора мијењати како би све остало исто. Но, то не значи како су републиканци по питању унутрашње политике нешто промијенили, напротив. Можда тек и само реторику, радикализујући је како би што више распалили незадовољство код становништва које не само да губи наду у демократију, већ уопште у будућност.
Поодавно већ како смо у фази касног капитализма који нас са невјероватним успјехом убјеђује да, заправо, ништа није могуће промијенити. Отуд, неки филозофи имају право кад кажу: – потребно је или чак неопходно промијенити сâм приступ промјени.
Кад радикални љевичари критикују љевицу усљед њихове немогућности да објасне какав је то – реални социјализам данас могућ, они одмах крену у одбрану у којој избјеглице и имигранте препознају као нове номаде и пролетаријат, укључујући и прекарне раднике који се морају придружити у мисији ‘више правде за раднике.’ Ок, гдје је онда ту проблем?
У томе што имигранти и избјеглице своју једину шансу препознају у томе да се, напросто, понуде као снага за сурову експлоатацију, јер, изван те реалности њихови животи јесу засигурно осуђени на смрт.
Према подацима до којих је дошао УНИЦЕФ, можемо прочитати сљедеће редове који нам предочавају у каквом то свијету, доиста, живимо: ‘Нарочито угрожена група су деца без пратње и деца раздвојена од родитеља и старатеља. Често су принуђена да обављају криминалне активности или су присиљена на сексуалну експлоатацију.
”Силовали су ме и снимили су то. Претили су да ће послати снимак мојим родитељима и свима у мом селу. Живимо у малом месту и кад би послали тај снимак, цела моја породица би била осрамоћена. Чак и мој млађи брат би патио. Радио сам за њих јер нисам имао избора. Зато сам се бавио кријумчарењем за њих. Вечерас настављам свој пут и покушаћу да све то оставим иза себе”, испричао је један авганистански тинејџер, који сада има 19 година, своје ужасно искуство са кријумчарима.’
Срушимо им куће и подигнимо зид!
Антонио Негри мишљења је како је потребно конструктивно порадити на нехијерархијској и децентрализованој друштвеној интеракцији, што ће, укратко рећи: против капиталистичке тврђаве, дисеминираном друштвеном акцијом.
Прије тога, једну чињеницу свакако би требало имати у виду, наиме: све више остављених радника с разлогом се настоји прикључити неокапиталистичком, засад, дакле, очигледно нeуништивом и поретку који нам у потпуности кроји судбину.
Узмимо у обзир шта тек сљедује са успоном АИ (у тај се пројекат убризгавају милијарде долара), са свим тим паметним алаткама које ће нам полако и постепено одузимати радна мјеста (колико ће само занимања у блиској нам будућности бити резервисана за роботе), усљед чега је неминовно избијање анархије; потпун распад система што ће омогућити да репресивна контрола допусти себи најбруталнији вид примјене силе.
Остављени и искључени, 60% Американаца, да не помињемо највећу ‘провинцију’ на свијету, Латинску Америку (Сабато), не само да се више нигдје легално неће моћи интегрисати, штавише, преостаће им криминал и незаконите радње, мрачни сценариј какав данас имамо у свим оним земљама колонизованим од стране западних корпорација и компанија.
Утолико прије, збиља, да ли је човјека који прехрањује породицу тако што подиже кредите – “кредит је дуг” (Жижек) – могуће еманциповати од капитализма, дакле: да ли попут демократа у Америци, данашњи интелектуалци не разумију истинске проблеме са којим се радници суочавају?
Што се, пак, тиче самих услова живота, животне средине, и тако даље (без остатка подржавамо све зелене покрете, непрофитну зелену енергију коју је Бил Гејтс предложио у замјену за фосилна горива, што је, наравно, као филантропска идеја пропало, јер његово друштво ултрабогатих за тако нешто није хтјело ни да чује), цитираћемо поменутог Негрија, како бисмо имали прецизнији увид чему су све данас они изопштени предати, дакле: ‘Недавно сам био у Каракасу, где у граду од око седам или осам милиона становника између седамсто и деветсто хиљада људи живи у ономе што бисмо могли назвати насељима или “дефинисаним” просторима, док око шест или седам милиона људи живи у потпуно хаотичним условима.’
У таквом хаосу, нереду, крајњој расулости (фавела је слика и прилика шта за собом оставља капитализам), тешко да је уопште могуће замислити шта се све догађа; експлоатација се ту одвија на више нивоа, од оне која се тиче регрутације у младе банде, преко сексуалне на коју се приморавају малољетнице и малољетници, па све до трговине робљем.
Онолико, дакле, колико новац постаје све јефтинији, толико са њим и радна снага. Зато је стратегија да се систематски осиромашују многе земље, како би се њихово становништво учинило радном снагом која ће радити и по 20 сати, за мање од двадесет еура. Том пакленом режиму рада подвргавају се читаве породице (на примјер: највећа на свијету позната депонија названа Содома и Гомора, до те мјере је контаминира отпадом, да “радник” на њој може поднијети такве услове највише годину дана, уколико је, да, старији од 20 година), и томе је разлог зашто оне најсиромашније стварају и по десеторо дјеце, што је један социјални радник из Уганде назвао – сиромашна предузећа.
Извор: Вијести
