Пише: Ранко Рајковић
Кадикад на друштвеним мрежама можете наићи на непретенциозну особу која вас својим дубоким промишљањима, креативним писањем избором текстова, умјетничких сцена, животописних крајолика, музике што се чује или само наслућује, дарује баш вриједним, антологијским изборима. Та особа није пуки састављач антологије. Она не претражује и не бира најљепше од најљепшег да би вас почастила неком књижевном, ликовном, музичком посластицом. Она кроз динамичну и ненаметљиву комуникацију спонтано води до лијепога и јединственога како вас тако и себе саму. У томе леже чари открића лијепог, занимљивог, корисног и уживања које нам нуде.
Прије неки дан прича се почела развијати од фотографије са три шетача које је лампа уличног канделабера претворила у црне силуете наспрам слабо освијетљене фасаде зграде са високим и уским прозорима и огољене крошње дрвета налик костуру који се до скора поносио једрим тијелом и пуноћом сјенке. Испод фотографије испуњене тајновитом симболиком антологичарка је записала.
“Не знам ко су ови људи, ни гдје је ова улица ни град. Дозвољавам себи да измаштам тренутак, ове заједничке кораке мокрим асфалтом до угла од којег ће се разићи свако својој кући после дуге вечерње шетње и разговора који никако није за седељку у простору који има слушаоце…. колко год се трудили да реченице буду кратке,опрезне и згрчене,само њима разумљиве, искуство их опомиње да и зидови имају уши. Знам како и на коју причу мирише овај мокри мантил на чивилуку и французица преко њега….”
Пратиоци антологичарке су се огласили коментарима. Људи силуете су некога подсјетили на ликове из телевизијских серија. Некога на ликове из приче Дилана Томаса који се свако вече састају на истом ћошку, шетају, прате, конструишу сопствену стварност растајући се уз поздрав “Сјутра на истом мјесту”
Антологичарка им је шкрто одговорила да би се на фотографији могао налазити неко њој близак са пар својих пријатеља. Управо због себи блиског, антологичарка се присјетила пјесме Дилана Томаса “Не одлази тихо у ту благу ноћ”. Пјесма се бави темом смрти и наглашеном тежњом да се последњим снагама смрти треба одупријети. Антологичарка нас је пјесмом Дилана Томаса позвала да се “жестимо и беснимо док светлост се гаси” и тањи као што се тањи и гасне на фотографији коју је поставила на мрежи.
„Не одлази тихо у ту благу ноћ,
Гори и бунца старост на крају дана.
Жести се, бесни, док светлост се гаси!Иако мудри схвате: тама је праведна,
Јер речима муњу нису разгранали, ипак –
Не одлазе тихо у ту благу ноћ.Добри последњим наричу дрхтајем
Над крхким делима у зеленој ували:
Жесте, бесне, док светлост се гаси.Дивљаци сунце лове, опевају му лет.
Кад касно сазнају да су га ражалостили,
Не одлазе тихо у ту благу ноћ.Трезвени пред смрт, сумрачним погледом
Виде: и слепчеве очи горе и радују се,
Па се жесте, бесне, док светлост се гаси.А ти мој оче, у тужним висинама горе:
Куни ме, благослови, тим горким сузама!
Не одлази тихо у ту благу ноћ!
Жести се, бесни, док светлост се гаси!“
-Дилан Томас
Инспирисан постављеном фотографијом и пјесмом присјетио сам се америчког пјевача и композитора Роберта Алена Цимермана који је одушевљен поезијом Дилана Томаса промијенио своје име у Боб Дилан. Под тим именом генерације и генерације прије нас сродиле су се с дјелима великог музичара и пјесника, будућег нобеловца (2016. година) Боба Дилана.
Будимо захвални ријетким особама које оштрим оком разлиставају времена, просторе, заостале трагове, стара свједочанства, животна искуства и утиске оних који жестећи и беснећи одступише са дневног свијетла. Дубоку захвалност дугујемо изузетним људима који су умјели препознати токове свевремености и људске природе, створити велика дјела и послати нам поруке мимо устаљених друштвених конвенција. Дилан Томас и његов имењачки следбеник Боб Дилан припадају таквима. Они ме подсјетише на још једног великана музике, књижевности, филма. На ум ми је пао Сем Шепард драматичар, есејиста, филмски режисер, глумац, бубњар који је свирао заједно са Боб Диланом.
На једном мјесту Сем Шепрад записује:
“Занима ме истраживање списатељске вјештине кроз ставове изведене из других форми као што су музика, сликарство, вајарство, филм итд… Писање сматрам домом у који доносим пустоловине свога живота и распоређујем их, стварам смисао или не-смисао из тих тајанствених утисака. Волим да кренем са што је могуће мање информација о томе куда сам се запутио. Скоро сасвим празан простор у који се ушуња слика, звук, боја и испричају ми своју причу. Осећам да је тај језик вео иза којег се скривају демони и анђели са којима јунаци никад нијесу у додиру. Њихово трагање је попут нашег у животу – пронаћи те силе, сусрести их лицем у лице и окончати мистерију. Привлаче ме те слике које блистају усред ђубришта. Налик одблеску фарова у уздрхталим очима јелена, на мене су утицали Џексон Полок, Литл Ричард, улични свирачи и амерички југозапад”
Кроз ових пар реченица сусрећемо се не само са логиком стваралаштва у настајању и обликовању умјетничког дјела већ и са “простором у који се ушуња слика, звук, боја и испричају нам своју причу” како каже Сем Шепард.
Фотографија и пјесма коју је антологичарка поставила на друштвеној мрежи причају нам своју причу. Можемо осјетити да се у њима налази неко наш са оба Дилана, са Сем Шепардом, са Џексоном Полоком. Наслућујемо ритам којим са киста у капљицама и у млазу падају боје на Полоково подно платно. Уживамо у музичкој позадини приче коју не разумију свачије уши. Могуће да силуете са фотографије разговарају о бојама завичаја или бљештећим свијетлима велеградских булевара, о замршеним људским судбинама или чак о тузи црних берача сњежнобијелих чаура памука са америчког југозапада који спомиње Сем Шепард. Пружа нам се шанса да све то доживимо кроз сликарски енформел, кроз џез, блуз, соул музику, кроз поезију Дилана Томаса. А можда је све те просторно-временске пресјеке ипак онако успутно на нас бацила мека свјетлост уличног канделабера и памучни качкети на главама три силуете усликане у вечерњој шетњи које је антологичарка окарактерисала ријечима:
“Ови људи који живе велике промјене свијета, оцртавају разговором круг чија је полазна тачка била у њиховој раној младости.”
Вјерујем да свако од нас има по неког свог међу људима са фотографије.
