Пише: Војислав Жанетић
Можда наизглед делује мало апсурдно, али изгледа као да може бити горе и зато што важи оно „ћути, јер може и горе“. Откуд сад то, кад без неког детаљнијег мозгања, изгледа као да заиста може горе. Ако се мало болује, болест увек може бити и фаталнија. Ако се нема пара, увек се може бити сиромашнији. До где год да се стигло, а да нисмо задовољни, довољна је примисао да се могло још више заостајати, па то некако донесе смирење. Ето: како год да је, логика каже, увек може бити и горе. И шта сад ту има даље? Е па има.
Без обзира на наведено чињенично стање, „можегорост“ (како ћемо, уз чисту импровизацију, назвати константно калкулисање могућег погоршања) веома лако може да постане веома чврст основ за формирање животних уверења. Васпитање, култура, обичаји, ђаво би га знао шта је у питању… Ево, рецимо: могуће је да то родитељи нове генерације не раде, али старији читаоци се могу присетити да је разлог за довршавање неког оброка често био у стању потхрањености младих генерација на другом континенту. „Има да поједеш то, знаш ли колико деце у Африци гладује?“ – гласи прва наредба са којом се још у детињству могло упознати са логиком да може и горе. Па се и јело, било да смо хране сити или да је неукусна. А на радост афричке деце, која су и даље била гладна. Али срећна што смо макар ми јели.
Оправдавање свега лошег могућношћу свачега још лошијег свакако лакше иде ако се то ради на територији која у својој историји и може и уме да пронађе нека гора времена. Ратови, окупације, револуције, преврати, свеопшта беда, масовне болештине: нагомила се тога у породичним и осталим сећањима оних који живе на мање срећним географским ширинама и дужинама. Заиста, постоје места на кугли земаљској где се никад не може са сигурношћу тврдити да не могу доћи гори или да не може бити горе. Нема ни опуштања ни надања, ваља бити опрезан, никад се не зна. Ћути и трпи, да не би трпео још више.
Страх од горих и горега, као и сваки појединачни или масовни страх, може представљати сасвим добру основу за манипулацију. Друштво којим се влада уз помоћ наведеног страха није непознато, само није именовано. Назваћемо га (уз нову језичку импровизацију) „можегорекратија“. И мало детаљнију представу о овом облику владавине можемо добити ако замислимо, или се пак присетимо, да постоји некакав организовани субјект који – експлоатишући масовност става „ћути, може и горе“ – приказује потенцијални развој догађаја као нешто горе од свега што је сада, а себе као спасиоца од тог погоршања. Или, такође, садашње стање као сасвим прихватљиво решење: јер је другима горе, или је некада било горе, или ускоро може бити много горе.
„Можегорекратија“ је систем, дакле, који се храни ћутањем пред опасношћу од горег: сви кадровски избори су добри јер могу бити гори; сва решења су одлична, јер има и лошијих; ама баш све је дивније од онога како је грозно могло бити. Сваки просечни „можегорекрата“, на којој год друштвеној лествици и/или страни био, и постоји и опстаје захваљујући идеји да будућност и није тако лоша, каква би нас очекивала у случају да нас тамо води неко други. А у случају да је неком од нас тренутно и боље од очекиваног, то је аномалија подложна искорењивању, она представља неприхватљиво појединачно издвајање из колектива срођеног са неактивним песимизмом. А и није примерено, зна се, ваљда: боље може и сме бити само онима који се брину и омогућавају да не буде горе, који се жртвују да нама буде овако добро, а с обзиром на то колико је лоше могло бити да њих нема. Не може горе од тога. А може, наравно.
Пречесто понављање овога „ћути, може и горе“ ствара идеју да толико тога може бити горе, да ништа и не може и не сме бити другачије. „Можегорекратија“ тада побеђује заувек: надаље се баш за све и о свему ћути, јер шансе за боље нема, нити она може постојати. И то је сад, ваљда, најгоре од свега. Што се може спречити искључиво покушајем нечег новог:
„Реци, може боље.“ Па ће можда и бити.
Ето, укратко, а поводом зиме и пролећа 2025. године.
Извор: Нова Економија
