Старчевићев дом гдје је он живио и умро, и на концу цијелу Франкову кућу у Прашкој улици, без обзира тко је Франк био или није, она је била центар загребачког политичког живота од 1895. до 1911. Како чувају већ кућу у Тршићу гдје се родио Вук, требало је, брате, чувати и кућу гдје је живио Старчевић и коју му је народ купио.
Мирослав Крлежа
„Хрватска шутња“ је термин који су хрватски десничарски интелектуалци исковали за раздобље између слома Хрватског прољећа 1971. године, односно обрачуна Јосипа Броза Тита са Савком Дабчевић-Кучар, Миком Трипалом и остатком хрватскога комунистичког руководства које је готово отворено кокетирало с радикалним националистима, сепаратистима, па чак и са дијеловима усташке емиграције, до оснивања Хрватске демократске заједнице 1989. године. Свему је претходила кампања „баштиника хрватске национално освјештене марксистичке традиције“ и интелектуалаца Матице хрватске, неутемељена на било каквим конкретним доказима да се иза концепта чврсте југословенске федерације крије „великосрпска идеологија“.
Иако су актери масовног покрета тврдили да теже искључиво реформама које би унаприједиле федерацију и ојачале братство и јединство народа и народности Хрватске и Југославије, Савка Дабчевић-Кучар ће на промоцији своје књиге 1998. године поносно тврдити да су прољећари двадесет година прије пада Берлинскога зида и двадесет година прије распада Југославије доказали да је Југославија немогућа и да је с њом, барем што се тиче Хрватске, завршено. Да не говоримо о томе што је признала да је хрватско руководство говорило „езоповским језиком“ те да су, у контексту напада на „београдски унитаризам“, критика „хрватскога шовинизма“ и глорификација „братства и јединства“ биле само неопходне политичке фразе.
Много је тога што у случају Хрватскога прољећа захтијева засебну студију, али споменимо само двоје:
а) како се Тито оклизнуо о властиту доктрину самоуправљања и одумирања државе те, између интегралнога Југословена Милоша Жанка, одабрао прикривене сецесионисте Савку Дабчевић и Мику Трипала, да би им онда „поскидао главе“, прогласивши их усташама, а ипак се и даље залажући за реформе које ће довести до изгласавања конфедералнога устава из 1974. године, због чега му се Крлежа у кулоарима ругао: „Стари господин је себи скројио уско одијело.“
б) због чега је Мирослав Крлежа подржао Декларацију о називу и положају хрватскога књижевног језика из 1967. године, која се сматра почетком Хрватскога прољећа, и због чега је брижљиво радио на ревитализацији лика и дјела „оца домовине“, Анте Старчевића, за кога ће Станко Ласић аргументирано примијетити да је његова склоност „нагомилавању погрдних и заједљивих израза, особито ‘Славосербства’, открила да је за Старчевића свијет подијељен на двије крајности између којих нема ни пријелаза ни помирења.“
Али вратимо се главној теми. Када је политички пројекат хрватске независности 1971. године пропао, наступио је период „хрватске шутње“, у којем се, заправо, и није шутјело, већ се „езоповски језик“ почео другачије користити и од понешто другачијих корисника. Најбоље је те процесе описао актуелни задарски надбискуп, монсињор Желимир Пуљић:
Када је, након гушења „Хрватског прољећа“ (1971), заћутала свака слободна ријеч, Црква се сабрала и започела говорити својим провјереним начином, како би се народ вјерски освијестио, боље упознао своју повијест и препознао вјерничке коријене свога идентитета. Божјом провидношћу, у то вријеме, на челу хрватскога епископата нашао се слуга Божји кардинал Фрањо Кухарић, који је био велики поштовалац и насљедник блаженога Алојзија Степинца. Кардинал Степинац је давне 1941. године планирао обиљежити годишњицу тринаестстолијетних првих веза Хрвата са Светом Столицом (641–1941). Степинчева замисао морала је бити прекинута због рата. Али није била заустављена. Његов насљедник, кардинал Фрањо Кухарић, тридесетак година касније, у врло неповољном друштвено-политичком суставу комунистичко-атеистичке државе, разборито и смирено припремао је народ и Цркву у Хрватској за велика вјерска окупљања, која ће имати посебан допринос у познавању вјерске и националне прошлости, као и у препознавању коријена вјерничкога и народнога идентитета.
Јер, након вишегодишњег „затирања католичкога и хрватскога имена“ у вријеме комунизма, требало је учинити све да људи открију и препознају коријене своје кршћанске баштине и народнога стабла. Тако су започела народна окупљања: од Солина (1976), гдје се размишљало о дару крштења на ријеци Јадру код Госпе од Отока, преко Бискупије код Книна (1978), па све до Нина (1979), гдје се спомињало везе хрватских владара са Светом Столицом — посебице с папом Иваном VIII, који је на Спасовдан 879. године подигао руке према небу и благословио кнеза Бранимира, сав хрватски народ и сву земљу његову. Врхунац деветнице био је на еухаристијском конгресу у Марији Бистрици 1984. године, гдје се окупило више од пола милијуна људи… Било је то миротворно „догађање народа“ који није тражио оружје, већ је молио и пребирао зрнца крунице.
Дакле, ствари су прилично лако схватљиве. Тамо гдје су стали хрватски националисти, мимикрирани као комунисти и интернационалисти, наставио је римокатолички националистички епископат под кринком вишегодишње прославе хришћанских јубилеја — 1300 година хришћанства међу Хрватима, по замисли Алојзија Степинца, што није била само демонстрација моћи Цркве у Хрвата у предвечерје глобалног колапса комунизма, већ и корак ка рехабилитацији загребачкога надбискупа, викара оружаних снага Независне Државе Хрватске. То је подразумијевало и почетак процеса брисања културе сјећања на злочиначки карактер НДХ, који ће Фрањи Туђману, као настављачу дјела прољећара, омогућити да у правом тренутку искористи ресурсе хрватске емиграције. Све у свему, „хрватска шутња“ је, заправо, била припрема терена за оснивање ХДЗ-а и хрватску националистичку ренесансу деведесетих, која не само да ће бити окончана својим резултатом — свођењем Срба од конститутивнога народа СР Хрватске на националну мањину у Републици Хрватској и етничким чишћењем у раздобљу 1991–1995, које је, заправо, само окончано операцијом Олуја — већ и утемељењем Степинца као духовнога потпорног стуба хрватскога постсоцијалистичкога националног идентитета.
Његов други, свјетовни стуб, свакако ће након своје смрти 1999. године постати Фрањо Туђман, али не без потешкоћа, будући да ране двијехиљадите представљају раздобље јачања хрватске љевице, која нимало благонаклоно није гледала на пузајућу рехабилитацију усташкога режима и историјски ревизионизам антифашистичке борбе, и која је, у ту сврху, исковала термин „детуђманизација“.
Иако су многи у региону поздрављали овакав развој догађаја, а посебно антифашистичке и антитуђмановске наступе новога хрватског предсједника и некадашњег Туђмановог првог сурадника, Стипе Месића, пажљивом оку није могло промаћи да је ријеч о почетку процеса који бисмо данас могли назвати раздобљем друге „хрватске шутње“. У којем је за „шутњу“, тачније – радикални десничарски ревизионизам, поновно била задужена Црква у Хрвата.
Опскурни ревизионисти, чија се „методологија“ своди на ону неонацистичких негатора Холокауста — Владимир Хорват и Владимир Мркоци: Оголјела лаж логора Јасеновац, Јосип Јурчевић: Настанак јасеновачког мита, Младен Ивезић: Јасеновац — бројке и Титов Јасеновац, Томислав Вуковић: Другачија повијест, Јосип Печарић: Српски мит о Јасеновцу, Игор Вукић: Радни логор Јасеновац и Јасеновац из дана у дан — добијају простор у римокатоличкој штампи, укључујући ту и званично гласило Загребачке надбискупије – Глас концила, а римокатолички жупни домови широм Хрватске постају простори за конференције ревизионистичкога Друштва за истраживање троструког логора Јасеновац.
У том смислу, мега-спектакуларни концерт Марка Перковића Томпсона на загребачком Хиподрому, започет бискупском молитвом, уз доминантну римокатоличку иконографију и пригодне мисе у црквама широм Хрватске, поводом годишњице наводнога крунисања краља Томислава 925. године, није ништа друго до реприза Националнога еухаристијскога конгреса у Марији Бистрици 1984. године. Као и некада, за демонстрацију силе – приближно пола милијуна окупљених – чекао се погодан моменат. Те давне 1984. године, то је био јасан скори колапс СССР-а и Варшавскога пакта, а данас је то Америка и Европа, којима доминирају, или ће доминирати, тзв. „хришћански националисти“ или неонацисти као у Украјини.
Те давне 1984. године, све је још увијек било обавијено реториком хињеног хришћанског милосрђа и праштања наспрам окрутног и ригидног комунизма, а данас је то отворено скандирање усташкога поздрава „За дом спремни“ пред полумилионском масом – што није само застрашујућа порука остатку хрватских Срба, него прије свега свему што се у Хрватској усуђује другачије мислити и говорити, а таквих људи и даље није мало.
Након што је Фрањо Туђман утврђен као други потпорни стуб хрватскога постјугословенског идентитета, терминална фаза Хрватскога прољећа утврђује трећи – Марка Перковића Томпсона, односно све оно што он представља.
На концерту у Загребу, који је – треба то рећи без икаквог увијања – имао обиљежја усташког митинга, публика је с одушевљењем прихватила извођење пјесме „Гени камени“, у којој Томпсон изражава жал за нестанком Независне Државе Хрватске. У једном од стихова наводи се: „Лоша била ’45, расула нас преко свијета…“ У композицији Блајбуршке слике, аутор поистовјећује усташке борце с хрватском војском. Пјесма Мој Иване посвећена је усташким јединицама које су се 1942. године супротставиле партизанима у бици за Купрес. У пјесми Реци ми, брате, Томпсон јасно велича Анту Павелића, вођу НДХ, упућујући недвосмислено на 1941. годину и страхоте усташког режима:
Ал’ не дај, Боже, па нас буду требали,
Опет ће се густа магла спустити.
У том смислу, у симболичкој архитектури хрватскога постјугословенског идентитета какав намеће Црква у Хрвата и њој блиске десничарске странке, три стуба — Степинац, Туђман и Томпсон — не представљају само фигуре историјскога континуитета рушења Југославије и ударне пшенице реколонизације јужнословенских држава, већ и етапе дубоке ревизије, суштинске идеолошке ресакрализације и институционалне легитимације радикалнога национализма под плаштом културе, хришћанске духовности и музике.
Од шапатом изговорене „езоповске“ реторике раних седамдесетих до гласнога скандирања „За дом спремни“ пред полумилионским масама, од свечаних еухаристијских конгреса до концертних митинга, Хрватска је прошла дуг и опасно систематизован пут — од наводне политичке шутње до симфоније ревизионизма, који се сада и службено намеће као једина дозвољена мелодија за хрватске уши. Она, међутим, још увијек није постала завршни акордеон, и стога је ријеч о аларму за све који вјерују да истина, правда и сјећање нису релативне категорије подложне отворено неонацистичкој дневнополитичкој инструментализацији.
Новоуспостављени трећи стуб хрватства не носи само музичке ноте једне идеологије, већ је управо оно како себе описује отровним, јефтиним стиховима: густа магла — не само ендехазијскога усташтва, већ и њему претходећега старчевићијанства, од чијих деветнаестовијековних чудовишних повика о „нечистој керви“, „сужањској пасмини“, „сметљу народах“, „домаћим изродима“ и свима које треба истријебити ради добробити хрватскога националног бића — још увијек нема доминантнога ваљаног отклона.
Осим „езоповским језиком“, а послије загребачких пола милијуна, више нико не би требао бити толико наиван да га схвати дословно.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
