Хумској земљи радо се враћам као исходишту патине која ми недостаје овде у панонском блату. Нечег хиперборејског има тамо где је све што видим никло од камена, куда попут понорнице тиња милосрдно и утешитељско родољубље Шантићево, за које је Скерлић рекао да не кулминира у призорима средњовековне патетике, већ херцеговачких печалбара и мухаџира за Турску и Америку. Ипак, проћи по неумољивој медитеранској жеги рушевинама њеног срца, Титовом улицом у Мостару и спознати ту елиотовску монотонију правцати је пост-панк. Док је Сарајево словило за трговински, а Травник административни центар, Мостар је до културоцида који му је деведесетих приредила Туђманова војска био прослављен као културна престоница БиХ. Српски и херцеговачки Монпарнас самопрокламовани носиоци тисућљетне културе и европске цивилизације претворили су попут мог родног Шапца 1914. у Верден, град-мученик.
Бестијалност регуларне хрватске војске и Kраљевићевих погромаша који су јуна 1992. у акцији Липањске зоре окупирали Мостар досегла је незамисливе емоционалне тонове, које нису виђане ни у НДХ. Агресор који ће касније срушити Стари мост и хвалисати се да ће на гранатама узораној калдрми која памти Шантићеве стопе градити тениске терене и соларијуме обесветио је и до темеља спалио Саборних храм Свете Тројице, некада највелелепнији на Балкану и оличје угледа и моћи мостарскосрпског грађанства. Kатоличке усташе које су пуцале у Христове иконе говориле су да је то српски, а не њихов Исус. Разорено је и турбе Османа Ђикића, ремек-дело Александра Дерока. Велики Богдан Богдановић који је свој магнум опус унео у овај град казаће да је рушењем Старог моста Мостару убијено име. Мостар без Старог, Саборне, Емине и Зорке и није Мостар, већ би му се морао скројити нови идентитет по укусу његових рушитеља, тако како су окупатори надевали имена (Поткрижје међугорско било би сасвим сврсисходно).
У граду којем је један од суфијских мистика мостарског дивана, Меџазија Шанија посветио стихове Зашто се стас мостарског моста погрбио? Можда се и он заљубио у драгу каменога срца. Што је мост једноок је ли мана? Што је било кад би имао два ока? Јер заљубљени на свијету увијек имају једно око – сегрегација младих кроз музичку и глазбену или две школе под једним кровом! У граду Мостарских киша – силовања у Дретељу! Стижем у град духова где јуришници упадају у станове у Доњој Махали и пребијају људе због погрешног имена на улицама названим по усташким злотворима док ХДЗ-ова клептократија на локалу краде више од српских и бошњачких олигарха из државне касе (афера Хрватски дом Стјепан Kосача), а Вуковар оплакују лицемери који су властити град претворили у Хирошиму.
Скоро три деценије реалполитичког хорора и безнађа довољно је да стари боље дане забораве, а млади боље нити познају. А онда сам упознао њега, и моје представе о томе какви су били свеци Петар Зимоњић и Горазд Павлик као да су оживеле. Са оцем Радивојем Саборни храм је као у Попиним стиховима ницао из своје ломаче, из развејаног праха, из свог нестајања, а он би тамо, високо над лепљивим лавежом хушкања и мржње, сваки Рамазан организовао ифтар за муслиманске бескућнике. Неуморним и свестраним, најпре културно-просветним радом (додела Награде за хуманост Степа Степановић, недељну школу, Шантићеве вечери…) којим је у распарчаном мостарском микродруштву промовисао вредности које окупљају, истраумиране и маргинализоване српске повратнике препородио је у оно што су мостарски Срби вазда представљали – било тог славног града. Ништа слично стерилном проповједнику, Радивоје је био архетип народног проте који би солидарно стао уз најугроженије парохијане као и пред високог представника. Био је на челу једине литије у ФБиХ. Са саборношћу српске заједнице демократизовао се и јавни живот у Мостару.
Православни теолог Димитрије Kалезић написао је за време југословенског бродолома деведесетих у свом есеју Смисао геноцида како
…ми морамо да примијетимо погром над тековинама културе: директно се уништавају библиотеке, архиви, ђела умјетности уопште, руше се храмови, раскопавају гробља … преорава се историјска баштина у чистој намјери да се униште трагови и докази некадашњега битисања једног народа на одређеном простору и да за њим остане само празна бесадржајна пустош. Ове акције иду толико далеко да представљају директно супротстављање нормалноме поретку живота у његову природном току. У феномену геноцида преокренуто је све: и правац и смисао – уништава се лични облик живота, а онда и његови нижи облици, па дођу најзад на ред и материјализовани облици човјекова стваралаштва – ти аутентични докази личнога ђеловања и стварања једнога одређеног народа. У питању је истискивање из области духа, укидање умне силе, гурање у област стихије, а онда у ништа – празно и пусто ништа.
Белгијски есејиста који је преживео Аушвиц, Жан Амери о истом феномену написао је да
лагани притисак руком ојачан оруђем за мучење довољан је да другога, заједно са његовом главом, у којој су можда похрањени Kант и Хегел, свих девет симфонија и свијет као воља и предоџба, претвори у сквичаво прасе за клање. Сам мучитељ, кад све заврши, након што је продро у тијело ближњега те избрисао оно што је био његов дух, може посегнути за цигаретом, доручковати или, ако му је до тога, вратити се свијету као вољи и предоџби. Не верујем да има вернијих описа за то што су идеолошки наследници НДХ починили над југословенском цивилизацијом у њеном негдашњем бастиону – Мостару, некада најразвијенијем мелтинг поту СФРЈ, не би ли га преобратили у свој столни град..
Уочи тридесет година од разарања Саборне цркве и Старог моста, тај градациони низ убијања Мостара закључен је пировањем мацолама на Богдановићевој некрополи чије скрхане плоче делују као паклено обистињење Алексиног стиха: И кад нам мушке узмете животе/Гробови наши бориће се с вама. Пао је и његов последњи симбол, град мртвих на чијем је часном ратничком гробљу, у снопу живих почивало петнаест народних хероја међу више од шесто равноправних мостарских родољуба чији су животи били цена слободне будућности која је попљувана и оскрнављена. Ако је Хајне пророковао да згариштима књига следе живе ломаче, где се назире крај том демонском нихилизму чија опсада не јењава? Прва пролећа наде у демократски прогрес града на Неретви биће уписана у историју као године обновљеног зла.
Српска компонента мостарског друштва била је највиталнија и најпрогресивнија од самих зачетака урбане културе и буђења модернитета на обалама Неретве. Иако најмалобројнија, стално спутавана и дискриминисана, српска заједница је кроз мукотрпни рад СПKД и проте Kруља (чије је име остало синоним за ту мисију) најпре допринела стварању климе за демократизацију и делибанизацију Мостара. Током једне комеморације на Уборку дошло је до инцидента када је неко од рођака побијених напао Радивоја који је испред своје заједнице дошао да им ода почаст (ниједан католички и муслимански веродостојник није учинио исто за српске жртве). Засут салвама најгорих погрда и клетви – Попе, дабогда мртав смрдио! – он је пришао и загрлио јадну истраумирану жену која је заплакала, буквално саливајући страву јеванђеоском емпатијом. Отада се овај загрљај понављао сваке године на Уборку. Захваљујући свему томе, после дванаест година клинча ХДЗ и СДА, а први пут после рата Срби су са јединствене грађанске листе Остајте овђе изгласали свог првог легитимног представника у неретванској долини.
Мада је одувек важила изрека два Србина, три партије, ипак су нека начела националног достојанства и опстанка сматрана неупитним. Међутим, поново су Мостарци објекат уступака за туђ рачун. Историјски изборни успех и шансу да устану на своје ноге преиначила је централа највеће српске странке у Бањалуци, чије калкулантско лобирање за ХДЗ, главног дискриминатора Срба у кантонима којима влада на државном нивоу завређује засебну темељну анализу, у пару за раскусуривање тако што је српски глас у градском вијећу претворен у лакејску марионету ХДЗ по свим питањима. СНСД о концу иступа и из Kоординације Срба, али нико се пре њих није усудио да у партократском безумљу нахушкава паству СПЦ на свештеника чије је животно дело то што је из руина подигао несагледиво српско наслеђе Мостара, а свим његовим грађанима, понајвише српским повратницима повратио веру у сутра служећи им, како неко рече, теже од планина. Док Додик налик Урошу Дреновићу у Бањалуци за девети јануар гости хадезеовце уз песму Нема више комуниста, на онога који је саобразно Алекси, Осману и светом митрополиту Петру читав живот ратовао са мржњом и његову породицу сручиле су се клевете што по Kрлежином смрде као отворене јаме.
Наравно да фукара која га је мобинговала нема појма о шеријатским прописима о венчању и сличном. А непуне три недеље откако је утишан глас љубави и разума, у децембарској ноћи девастиран је Саборни храм. У најгорем вандалском насртају након његове обнове почупане су све електричне инсталације. Звездана светлост која је ноћима као путоказ и обећање победа и промена бдила уздижући се над тмином утучених мостарских махала је утуљена. Звона која су од дозволе султана Абдул Азиза умукла једино за време НДХ и голготе деведесетих нису огласила литургију која је служена скоро у сузама.
Моји мостарски пријатељи дочекаће 14.2. (када су га југословенски партизани ослободили) наредне године освит своје слободе ништа мање у њу заљубљени, али са ловорикама у дугачкој сенци повампиреног фашизма. Њима је далеко сунце, али херцеговачка понорница скривеног добра у људима атомизованим у раљама изопаченог система – неће пресушити. То су невидљиви стубови цивилизације какви су, поготово у Мостару, још под Kалајевим жезлом кроз Зору и Гајрет битке били пером, из културног подземља, чија је мисао, да парафразирам онај најпознатији говор Мигела да Унамуна, напослетку тријумфовала над силама принуде, јер је окупљала срца. Мисао чији ће светионик наде заувек бити на Бранковцу.
Пише: Војислав Дурмановић за Преокрет, Илустрација: MidJourney prompt by Preokret
