Пише: Вук Бачановић
Најважнији дио пресуде Европскога суда за људска права у случају бх. држављанина Славена Ковачевића није само у томе што се људска права не могу злоупотријебити у сврху сасвим другачије мотивисаних агенди, него и у истакнутој важности начела супсидијарности – односно у томе да саме државе, а не међународни судови, требају рјешавати сложена уставна и политичка питања. Европски суд је, заправо, одлучио да неће бити инструмент унутрашњих политичких обрачуна, него да остаје фокусиран на стварну заштиту људских права појединца.
Овим поводом потребно је истаћи још једну битну чињеницу, која није само и искључиво повезана са тим што се правни системи не развијају у вакууму, нити на основу декретираних рјешења, ма колико она начелно била напредна, него што су дубоко обликовани историјским, друштвеним, културним, политичким и економским контекстом одређене заједнице. Национална историја, култура, конфликти и компромиси обликују институције, норме и правна рјешења. У случају сложених друштава као што је Босна и Херцеговина, правни систем није само производ Дејтонског мировног споразума, који је замрзнуо конфликт између 1992. и 1995. године и који се не може свести само на оружани сукоб, него представља и кулминацију краха претходнога социјалистичког поретка, односно Социјалистичке Републике БиХ, који је подразумијевао и дисолуцију друштвене свијести о заједничком одређењу – онако како је ту свијест дефинисао социјалистички поредак утврђен на Првом засједању ЗАВНОБиХ-а 1943. године у Мркоњић Граду.
Другим ријечима, Дејтон није само споразум који су декретирале САД и НАТО, а којим је обустављен грађански рат, него и директна посљедица друштвеног колапса који му је претходио. Без икаквих устезања и идеализације таквога стања, да је 1995. постојала реалполитичка алтернатива мандатној територији УН-а у оквиру које егзистира лабава конфедерација два ентитета са невјероватно компликованим механизмима заштите етничких права, умјесто ње би данас постојале три државице, или би се територије са српском и хрватском већином припојиле Србији, односно Хрватској. Зашто је то тако? Зато што друштва не настају наметом – ма како ти намети понекад само наизглед, а понекад заиста, садржавали племените и прогресивне намјере. О томе какву опасност за Босну и Херцеговину, и самим тиме за свако сложено друштво, представљају вјештачки и откројени наративи, у свом дневничком запису од 7. марта 1976. године пише један од најзаслужнијих – ако не и најзаслужнији – партизански борац и комунистички политичар за то што је БиХ 1943. постала равноправна република будуће ФНРЈ — Родољуб Чолаковић:
Хамдија Поздерац насилно ствара заједничку историју Срба, Хрвата и Муслимана у БиХ. А такве историје нема све до појаве радничкога покрета и наше револуције. У ријечи „заједништво“, ма како је он тумачио, има нешто произвољно и научно нетачно. Вијековима су бх. Муслимани своју историјску судбину везивали за ислам, конкретно за Турску империју. Чак и онда када су се бунили против ње, нису то чинили у име читаве БиХ (Срба и Хрвата такође), него искључиво ради својих интереса, које је све до 20. вијека тумачила феудална класа, а у 20. вијеку и чаршија, тј. буржоазија – каква-таква, али ипак буржоазија. Историја се не може писати у кабинетима, нити на конгресима. Она је била каква је била – крвава, горка, маћеха, и срећа је наша што смо имали снаге да томе станемо у крај побједом револуције 1941–1945. Исто тако, историја се не може писати прагматистички, односно како захтијева тренутни политички контекст. То ће, као лаж, препознати сви који знају како је текла стварна историја народа БиХ. Заједништва није било све до појаве радничкога покрета. Напротив – било је крвавих сукоба, јер су бх. феудалци били суровији експлоататори од Османлија, и отуда побуна Хусеин-капетана Градашчевића и други отпори бх. властеле, која је била муслиманска. Није Градашчевић повео војску цијеле бх. раје против османлијске власти, него је повео војску феудалаца да брани њихове интересе, камуфлирајући то тобожњом одбраном „праве турске вјере“ од „Муртата“ из Цариграда. Није он желио аутономију БиХ да би у њој спровео буржоаску револуцију – да би ријешио аграрно питање, укинуо кметство или прокламовао равноправност Муслимана, Срба и Хрвата. Јок, шипак! Желио је да овјековјечи бх. феудализам, самовољу и пљачку бегова, ага и њихових потркуша. Сва та петљавина Хамдије Поздерца о заједништву обична је измишљотина која са стварном историјом нема никакве везе.
Трагедија и бесмисао цјелокупне сарајевске грађанске, односно пробосанске политике у дејтонској БиХ своде се, готово буквално, на све оно на шта је давно прије друштвеног колапса БиХ 1992. године упозоравао Чолаковић: свијест о заједничком одређењу не ствара се у кабинетима и на конгресима, у складу са тренутним политичким потребама. И још горе – умишљајем да се она може наметнути дјеловањем страних намјесника, идеолошким насиљем или политикантском злоупотребом пресуда међународних судова.
Да ли ово значи да је заједништво у БиХ немогуће, или да су друштвене дисолуције једини могући исход политичких процеса у бившој Југославији? Напротив — оно је могуће и насушно потребно за пуки биолошки опстанак свих њених становника. Али то заједништво мора се градити на сасвим другачијим основама: без руку у џеповима и без стране батине иза леђа, ради стицања елементарног међусобног повјерења које се може изградити искључиво заједничком борбом.
Исто важи и за Црну Гору, коју су кабинетски и партијски декретиране историје довеле у још апсурднију и опаснију ситуацију — да од друштва у којем је код доминантне већине становништва постојала непрекинута вјековна свијест о заједничком одређењу, готово доспије у стање дисолуције налик на оно у БиХ 1992. године.
Стога, и Босна и Херцеговина и Црна Гора данас стоје покуњене пред истом историјском истином: заједничко одређење не може се градити на произвољним конструкцијама, него искључиво на искуству, истини и стварној, а не фабрикованој, свијести народа. Уколико се настави с пројектима политичке алхемије који занемарују дубинске историјске процесе и идентитетске константе, у обје државе наставиће се процеси ерозије повјерења, институционалне дестабилизације и коначне дисолуције. Али ако се, насупрот томе, призна нужност искренога друштвеног дијалога, поштовања стварности и међусобног уважавања — без алтернативе са стране — могуће је повратити изгубљено повјерење и обновити свијест о заједничком одређењу не као намет који се трпи само док се мора, него као слободно прихваћену нужност и тежак, али једини смислен начин заједничког опстанка.
То је пут који води од аутодеструктивних друштвених неуроза ка политичкој зрелости — једини могући пут спасења за ове дубоко рањене заједнице, које, упркос свему, још нису изгубљене.
