Пише: Вук Бачановић
Током првих дана њемачке окупације Београда 1941. године, окупаторске власти и колаборационистички режим упутили су позив угледним српским интелектуалцима да, у атмосфери одредбе о стријељању 100 српских цивила за једног убијеног њемачког војника, својим потписом подрже чувени Апел српском народу — документ којим се, под плаштом „реда и послушности“, захтијевало и „родољубље у борби против комуниста“. Један од професора Београдског универзитета одлучно је одбио да се придружи. „Не могу да потпишем апел против партизана када се међу њима налази више од половине мојих студената. Шта ће ми рећи када се поново сретнемо?”, одговарао је на притиске. Када га је један професор музике, забринут за његову судбину, упозорио на могуће посљедице и упитао зашто одбија, тај професор је само кратко одговорио: „Лако је теби. Ти у дипле свираш, а ја студентима етику предајем!“
Радило се о Милошу Д. Ђурићу, српском класичном филологу, истакнутом хеленисти, универзитетском професору, филозофу, преводиоцу и редовном члану Српске академије наука и умјетности. Етика о којој је професор Ђурић говорио била је видовданска етика, којој је посветио цијелу књигу, у којој је, између осталог, забиљежио и сљедеће редове:
Филозофија Косова ‐ то је филозофија феникс‐птице, филозофија Голготе, подигнута од опште вредности до народне специфичне. Даље, филозофија високо културна, етика ведра, несебична, пунолетна; исто толико национална колико човечанска; етнолошка, али са свим потребним условима, са етикетом да залази у свечовечанску, да једном новом, свежом бојом обогати палету светске душе. Јер, народно наше искуство показује од колике је вредности мучеништво и бол у моделисању нашег националног живота, а то је такве ноте да може бити врлина и у дизању линије свеживота, врлина у стилизовању светске, екуменске душе, снага у економији духовања свега културнога света… Хоће ли нација једна да заслужи часно име, не сме допуштати да се за њу зна само по статистичким таблицама у којима број суманада за један повећава, него се мора трудити да се покаже као у свакоме погледу достојна сунација у односу према осталим нацијама, да заслужи пуно признање својих напона око тога да буде једна светла шара у општој колоратури нацијоналних колективних психа, што пунији стих, што мисаонија строфа у царској, свечовечанској песми векова, која опева најузвишенији предмет: животово побеђивање смрти. Јер, нација вреди само у толико у колико, свим животом што га има, оваплоћава хисторијске снове, овапућава завете времена и свом активношћу могућом ради у служби хисторијских моралних воља.
Управо је ријечи произашле из овако схваћене видовданске етике изрекао српски патријарх Гаврило Дожић када је, уочи њемачког напада на Краљевину Југославију, као један од ријетких првојерарха у Европи, експлицитно и без икаквог увијања осудио нацистичку идеологију, нагласивши да је 27. март 1941. исто што и 28. (15.) јун 1389. године.
Ми смо били присиљени, да до јуче гледамо, како се у нашој земљи почињу да примјењују начела Хитлерове доктрине, нарочито противу Јевреја, које је Хитлер до коже опљачкао и чија је огњишта угасио. Милиони невиних људи, жена и дјеце лишени су својих права и слободе, а њихови животи немају никакве вриједности. Хитлер жели по сваку цијену да истреби Јевреје. Наши Јевреји до јуче су били у тешкоме стању. Ма да су они наши грађани, и они су заједно са нама у ратовима за ослобођење и уједињење храбро корачали, и зато добијали највеће признање. Њихови представници апеловали су на Српску цркву, како бисмо их узели у заштиту. Ја сам извршио своју дужност код Краљевског намјесништва и отворено рекао да наши грађани не смију бити терорисани од стране Хитлера. То је заиста један скандал. То је тиранија која је примјењивана од варвара у Средњем вијеку. Требало је да све религије дигну глас протеста против овога безакоња. Нико се није тога сјетио, што је за осуду.
Не треба објашњавати колика је цијена у Другом свјетском рату плаћена за овакав видовдански став супротстављен свакој овосвјетској реалполитици и у коликој мјери су, пословично, у криву злокобне незналице попут Батрићевића, Бурсаћа, Николаидиса, које на сам спомен Видовдана и Косова у склопу антирежимских протеста у Београду пишу пашквиле по задатој десно-франковачкој матрици: „Слављење пораза“, „ирационалност“, великосрпство, студенти у блокадама су исто што и ћаци јер не дају Косово…
Главни аргумент у прилог одавно стандардизованом облику шовинистичке фарсе је био говор професора Мила Ломпара у којем је споменут српски интегрализам, односно борба за очување српског идентитета у Републици Српској и Црној Гори и још више чињеница да је Ломпар недавно био један од говорника на промоцији нове књиге поезије, осуђеника за злочине против човјечности, Радована Караџића. На страну сада што је све и један Ломпаров критичар због присуства на Караџићевој промоцији НАТО и ЕУ лобиста и што објективан аналитичар не би смио правити разлике између Караџићевих злочина над босанским муслиманима и НАТО злочина над муслиманима широм исламског свијета, поготово у случају безрезервне подршке Израелу током геноцида у Гази – од „критичара великосрпског национализма“ смо навикли и на грђе манифестације лицемјерства, необразованости и шовинизма који по свему наликује оном Драгоша Калајића. И ту долазимо до проблема, будући да је професор Ломпар у једном од својих недавних јавних наступа рекао да је против тога да се људи попут Калајића и Караџића бришу из културног памћења, што не би било проблематично да професоров став од тога како их треба памтити није очигледно афирмативан, иако се ради о човјеку транспарентно неофашистичких убјеђења и државнику који ће, не због пресуда Хашког трибунала, већ неоспоривих историјских докумената, остати у сјећању као одговоран за смрт 20.000 невиних људи и систематско уништавање босанскомуслиманског вјерског и културног насљеђа, у стилу Уреда за рушење православних храмова основаног 1941. у НДХ.
Ако ћемо се водити видовданском етиком на начин на који су је разумијевали и живјели професор Милош Ђурић и патријарх Гаврило Дожић и која је етика заштите угроженог и прогоњеног људског бића и усправне кичме пред тиранијом какву данас исказују студенти у блокади, онда се мора закључити да професорова критика комунистичке репресије и истовремено олако прелажење преко монструозности деведесетих не само да нису етични, већ воде право у Ћациленд Калајићевом најбољем ученику, човјеку несумњиво нацистичких свјетоназора, Драгославу Бокану. Ако је професор Ломпар, с правом, замјерио некадашњем градоначелнику Београда Живораду Ковачевићу јер се својевремено није успротивио проглашавању Николајеа Чаушескуа за почасног грађанина Београда и то оцијенио неморалним чином, колико је тек упитна моралност изјаве да је Радован Караџић осуђен искључиво из политичких разлога (што, упркос селективности хашке правде – није) и говорити на промоцији његове књиге као да се ради тек о неком шашавом контроверзном умјетнику.
Другим ријечима, то што такви двоструки стандарди зрцале хипокризију према којој је сваки интегрализам – албански, бошњачки, хрватски, бугарски – легитиман, а само српски разлог хистеричним шовинистичким кампањама, не може бити оправдање таквих двоструких стандарда који наносе огромну штету плуралном студентском покрету и његовом позитивном утицају на регионалне прилике и антиколонијална размишљања.
Управо се зато данас, више него икада, поставља кључно питање: да ли ћемо се као друштво и култура у потрази за смислом и истином заиста приклонити видовданској етици – оној која тражи да се човјек усправи пред тиранијом, да страдалнику пружи руку, да живот схвати као обавезу жртвоваеа, а не као себичну привилегију? Или ћемо, заслепљени идеолошким кључевима, политичким коалицијама и меморијским лажима, наставити да клизимо у шутњу, лицемјерје и естетизацију зла? Видовданска етика није фолклорна фраза нити реликт прошлости, већ насушна морална вертикала у времену у којем студенти поново блокирају факултете не да би се идентификовали с било чијим нужно лицемјерним дневнополитичким „наративом“, већ да би показали да живот вриједи само ако има сврху – ону исту коју је Ђурић називао свечовјечанском, а коју генерације морају поново откривати у борби против сваког новог облика духовне и политичке окупације.
