Пише: Вук Бачановић
Кретенизам у јавној сфери. Дефинитивно се ради о наслову књиге коју сам се себи самоме обавезао да ћу је једном написати. Да хартија и тастатура могу све истрпити није никаква новост. Међутим, некада су у том трпљењу постојали критерији. Није исто било написати графит на зиду, новински чланак, или књигу. Штовише, и у категоријама зидова, новина и укориченим садржајима је постојала градација, понајвише на основу тога јесу ли, или у којој мјери базирани на утврдивим и доказивим чињеницама, а у којој мјери на уопштавању и баљезгању.
У међувремену је све израженија потреба за игнорисањем чињеница у сврху политичке манипулације дала на цијени уопштавању и баљезгању. Испрва се, додуше, морало водити рачуна да из гомиле уопштавања и баљезгања понегдје извирује и нека утемељена истина, а онда се и таквој пракси загубио траг. Због тога често добијам савјете да се не треба освртати на писања и изјаве људи као што су Андреј Николаидис, Драган Бурсаћ, Дарко Шуковић, Бобан Батрићевић и њима сличних личности, без обзира раде ли за Александра Вучића, Милорада Додика, сарајевске владајуће структуре или остатке Ђукановићевог режима. Овдје се не ради о освртању на конкретне личности које би без потражње за уопштавањем и баљезгањем могле писати искључиво у зидним новинама неког сенаторијума за лијечење од логореје, будући да већина онога што су написали не вриједи ни колико остаци пластике покварене тастатуре.
Међутим, оно што се не може оспорити је да је њихово бaљезгање изванредно интересантан антрополошки и политички феномен, не само због тога јер представља такмичење у писању текстова без и једне чињенице, већ и двоструке корисности: за онога ко их плаћа и онога кога тобоже нападају. На исти начин на који је Драган Бурсаћ шампионски пандан провинцијским десничарским пискаралима која цијели живот израчунавају када ће наступити сукоб цивилизација и смак свијета, а Шуковићеве и Батрићевићеве пашквиле само блиједи одраз шешељевске методологије историјског истраживања, Николаидис обавља посао бота Александра Вучића за Црну Гору и регион. Осврнимо се укратко на пасус из једног од његових посљедњих текстова:
Погледајте шта је тип (Вучић оп.а.) успио: да му Вашингтон дозволи да преузме Црну Гору, да преко Додика до невиђених размјера заоштри ситуацију у Босни, а да им заузврат није дао ништа. Нити ће им дати. Нити око Косова, нити око уласка Србије у НАТО и ЕУ. Чак им није дао ни литијум који им је обећао. Ништа. А на корак је од комплетирања Српског света. Вучић је обрнуо игрицу коју запад традиционално игра са овим регионом: ону са штапом и шаргарепом. Александар Вучић нема батину. Али има шаргарепу. Запад се понаша као магарац који као да је побјегао из глади слијепо гази за том шаргарепом.
Дакле да резимирамо: Вучић не само да је господар Србије, Српске и Црне Горе, „Александар командант“ из патетичних режимских пјесмуљака, не само да „није дао Косово“ и мршнуо Рио Тинто, не само да је у свијету понижених европских колонија у којем пред Америком дрхте и Њемачка и Француска, суверени владар и државник, већ пред њим у ставу мирно стоји цијели западни свијет гладан српске шаргарепе. Мора се признати да оваква врста дивљења од стране ДПС-овских пискарала ријетко исказивана и према Милу Ђукановићу.
Мало је простора у овом кратком чланку да би се пословично необразованог и необавјештеног Николаидиса упућивало на прегршт факата о економској и политичкој колонијалној подређености Србије, али оно што се мора констатовати је да се овакви панегирици предсједнику Србије више не могу прочитати ни у Информеру, Алоу и другим службашким медијским производима за брутално зајебавање сиротиње. Једино што је Вучић, условно речено, успио, јесте да његови тобожњи критичари за мале паре и или потпуно бесплатно раде за њега, доказујући тако свакоме ко писање на нивоу лошег графитерства не узима за озбиљно, да су дио једне те исте агенде.
У том смислу, кретенизам у јавној сфери као антрополошки феномен и својеврсни списатељски жанр, није само одраз блатантног незнања својих представника, већ и једна од основних карактеристика колонијалне управе у оквиру које сви и тобожња власт и тобожња опозиција и критичар и критиковани беспоговорно служе окупатору. Хрпа је то сметљишта на коју се -истина- безвриједно освртати да нема функцију коју има.
