Ненад Кецмановић и Дарко Танасковић, Алија – улема или балија, Лагуна, 2024.
Пише: Вук Бачановић
Прије више од десет година написао сам критички приказ књиге Мустафе Ченгића Алија Изетбеговић – јахач апокалипсе или анђео мира? (Култ, Сарајево, 2015), у којем сам констатовао да политичка биографија Алије Изетбеговића, из пера хрватског политиколога Дражена Пехара, још увијек није превазиђена, односно да је ријеч о јединој публикацији те врсте која задовољава научне стандарде. Тада сам закључио да се „Ченгић у своме дјелу, као и већина његових претходника, с изузетком Дражена Пехара, одмакао од строгог аналитичког приступа, те смо умјесто научног образложења због чега је Изетбеговић водио своју политику добили још једно увријеђено замјерање народњачкој десници што не игра по правилима која су јој зацртали љеволиберални интелектуалци и фантасти који јој, попут свештеника грађанске мисли, спочитавају ‘безобразлук и неморал’. Баш као да су 1990-их они добили изборе, а не Изетбеговић и његова младомуслиманска ‘дисидентска’ група.“
Готово десет година након Ченгићевог покушаја да Изетбеговићев лик и дјело невјешто објасни у оквирима метафизичких дијахронија демон–анђео, из штампе излази синтеза Ненада Кецмановића и Дарка Танасковића, која пред нас поставља нешто другачији антагонизам: Алија – улема или балија? (Лагуна, 2024). На страну сам наслов, који је, упркос ауторском дефинисању термина балија у босанскомуслиманском контексту (лицемјер, неук, фукара) насупрот улеми (вјерском учењаку, теологу), очигледно изабран ради провокације и, самим тим, боље продаје књиге. Оно што при читању најприје запада у око јесте чињеница да аутори, при обради теме која захтијева обимно политолошко, историјско и теолошко знање, уопште нису користили архивску грађу, па чак ни објављене стенограме засједања ратног Предсједништва БиХ (1992–1994) и Бошњачког сабора из 1994, већ су се ослонили искључиво на дио објављене литературе публицистичког карактера – свега 193 библиографске јединице.
Кецмановићева и Танасковићева књига не доноси ништа ново о Изетбеговићевој биографији (што представља велику штету, јер оно што о њему заправо знамо, посебно о раздобљу прије политичке каријере деведесетих, остаје врло мањкаво), већ представља ауторске рефлексије на оно што је о Изетбеговићу до сада речено, из перспективе онога што аутори перципирају као српски национални интерес и његову угроженост од стране идеологије босанскомуслиманског владајућег политичког и интелектуалног круга од 1991. до данас. У том смислу, највриједнији дио књиге представља анализа идеолошког пакта између Изетбеговићевог анационалног панисламизма, израженог у његовим главним дјелима Исламска декларација и Ислам између Истока и Запада, и псеудоисторијске неокалајевштине секуларних муслиманских интелектуалаца (Мухамед Филиповић, Нијаз Дураковић, Атиф Пуриватра, Мустафа Имамовић и други), настале и његоване у вријеме док су ЦК СК БиХ предсједавали Бранко Микулић и Хамдија Поздерац.
Такође, штета је што ова тенденција, коју је један од водећих заговорника Босне и Херцеговине као равноправне републике у социјалистичкој Југославији, Родољуб Чолаковић, још 1976. прозвао „насилним прављењем заједничке историје Срба, Хрвата и Муслимана БиХ“, која „не постоји све до појаве радничког покрета и… револуције“, умјесто површне и беспотребне расправе о Изетбеговићевим улеманским квалификацијама, није главна тема ове студије.
Вук Бачановић: Средњовјековни етнички идентитет Босне као плијен пабирчара
Тако, умјесто да у опсежној, архивском грађом поткријепљеној студији објасне како су босанскомуслимански интелектуални кругови, спајајући неспојиво – младомуслимански панисламизам и бошњаштво, конструисано по старчевићијанском псеудоисторијском расистичком узору – од могуће завнобиховске и југословенске завршили у немогућој дејтонској БиХ, аутори нас, очигледно темпирано у вријеме тријумфа исламофобног трампизма, покушавају уплашити пренапуханом пропагандом о „балканском калифату“ и тиме да ли је Алија Изетбеговић себе сматрао потенцијалним калифом или предсказаним „дванаестим имамом“.
Тако нам се у једном маху креира слика вјештог дипломате и државника који својим плавим очима хипнотише све и свакога у домаћој и глобалној политици, од Добрице Ћосића до Ричарда Холбрука (стр. 13), чији је утицај толики да преко Геншера наређује Туђману како да се постави према БиХ (стр. 39), а онда неспособног превртљивца који је, по наговору америчког амбасадора Цимермана, упропастио сваку шансу за мирно рјешење политичке кризе 1991–1992, довевши властити народ у готово безизлазну ситуацију (стр. 168).
С једне стране, аутори нас убјеђују да је Алија Изетбеговић човјек са могућим амбицијама за исламски калифат или да је себе сматрао неком врстом Божјег одабраника, да би нам с друге стране препричавали двије верзије анегдоте према којој је рекао да Слободана Милошевића „драги Аллах џ. ш.“ (у другој верзији – „Мухамед пејгамбер“) не може зауставити – реченицу коју један побожан муслиман никада не би изговорио, поготово не пред иновјерником. Умјесто да објасне овакве контрадикције, слабо координисани ауторски тандем прибјегава најблатантнијем расизму:
„Његова невоља била је у томе што се више од десет година налазио на раскршћу када је морао да доноси важне и пресудне одлуке о томе у ком правцу треба да крене даље. Та дилема га је занимала најмање, јер је била Броделов „дуги интервал“. Саветници су му углавном били преживели младомуслимани и завереници из „робијашке халке“. Није познато да ли је имао навику да „окреће фиџан“ и „баца грах“. Да ли је у тим моментима прелиставао Куран тражећи одговарајуће суре и хадисе? Или се подсећао на фрагменте из своје Исламске декларације? Често је у таквим и заморним седницама склапао дланове на лице и, без обзира на све, успостављао директну комуникацију са Алахом – да ли је тада тражио опрост због лагања или охрабрење да настави у име веће славе Свевишњег? Вaзда лидер, али не зна зашто.“
На страну сада то што улазак у ум историјске личности излази из свих научних узуса, али и елементарне пристојности, изједначавање гатки с прелиставањем светог текста (узгред, нејасно је како је ауторима, од којих је један оријенталиста, промакло да Кур’ан не садржи хадисе, будући да је ријеч о сасвим другој врсти исламских текстова, односно записима о Мухамедовим изрекама, дјелима и потврђеним праксама) представља врло намјерно расистичко понижавање цјелокупне исламске религијске и цивилизацијске мисли.
Замислимо ниво аргументације у којој би монографија о неком српском лидеру, односно било којој српској историјској личности, садржавала мисао Зилхада Кључанина да је „презир сасвим природан однос према Србима“ – јер аутори чине управо то: дјело са амбицијом да буде (одавно потребна) политичка биографија једне историјске личности, од изузетне важности за разумијевање многих процеса на Балкану и у Босни и Херцеговини крајем 20. вијека, претвара се у памфлет исписан уличним језиком вулгарног расистичког презира. Памфлет који, као такав, постаје повод сличном памфлетизму.
Тако ће бивши реисул-улема Исламске заједнице БиХ, чије се име врло често спомиње у Танасковићевој и Кецмановићевој књизи, у сарајевском Препороду Кецмановићево и Танасковићево дјело прогласити, ни мање ни више, него „највећим и најважнијим признањем досадa за босанску нацију и државу, као и за босанску вјеру и културу, која је након једног стољећа, на челу с Алијом Изетбеговићем, показала и доказала цијелом свијету, а посебно Србији и Хрватској, да смо ми, Бошњаци – муслимани, вриједни самопоштовања и поштовања.“
Један набрзину склепан комерцијални памфлетић – „најважније признање“?! Такву оцјену могао је дати само популиста старог кова, којем је памфлетизам одавно постао норма комуникације. У маниру описа Изетбеговића који „баца грах“ и „гледа у фиљџан“ (јер како би другачије примитивни муслиман из ума ауторског тандема доживљавао стварност), Церић Мајендорфову максиму „Бог је постао човјек, тако да би човјек могао постати бог“, односно новозавјетну теологију обожења, повратка палог човјека Богу, проглашава фундаментом (конкретно српског) расизма, према којем би такав човјек на друга људска бића гледао с презиром.
То није само нетачно и непримјењиво, већ и најбољи примјер памфлетизма као привида учености и научности, тако омиљеног разним хушкачима. Природно је да је Танасковићево и Кецмановићево дјело за Церића „најважније признање“, када је простачка комуникација једино што разумије и у оквиру чега може уклопити модификовану старчевићијанску тезу о тобожњем „српском плану од давнина – од светосавског манастира Жиче па до данас, да се освоји и очисти земља јеретика – бабуна, патарена и богумилa, који умиру да би Босна живјела своју част и слободу“.
На који начин општа осуда дуализма (у оквиру које се специфично не спомиње Босна) – теологије коју такође осуђује и проклиње строги исламски монотеизам – на сабору из 13. вијека може дефинисати савремене односе православља и ислама, односно Срба и Бошњака, паралогика је којој парира само она која уопште може поставити питање са насловне странице Танасковићеве и Кецмановићеве књиге, која Изетбеговића за те односе проглашава незаобилазним. Изетбеговић, под условом ослобођења мишљења од памфлетизма којем је и сам био склон, за то никада не би могао бити проглашен. У том смислу књига Дарка Танасковића и Ненада Кецмановића о Алији Изетбеговићу није ништа друго него памфлет о памфлетисти који ће, у циљу очувања памфлетизма – интелектуалног балинлука – као доминантне форме друштвене комуникације, негативно или позитивно рекламирати други памфлетисти. Све док свеобухватна историјско-политолошка студија, не стави тачку на такву праксу, или је барем учини мање утицајном.
