Пише: Вук Бачановић
Министар унутрашњих послова Данило Шарановић саопштио је да наредне седмице нови Закон о странцима улази у скупштинску процедуру.
— Нови Закон о странцима, који је много рестриктивнији, наше министарство припремило је прије седам, осам мјесеци. Наредне седмице нови закон улази у скупштинску процедуру — казао је Шарановић, вјероватно у нади да ће неколико параграфа и чланова поправити оно што стољећа географије, менталитета и економске депресије нису.
Све то услиједило је након инцидента у Забјелима, кад је полиција ухапсила држављанина Азербејџана Ј.Г. (31) и држављанина Турске Н.Д. (54), осумњичене да су прије двије ноћи нанијели повреде M.J.
Добро, и то је нешто. Бар се нешто догађа. Можда ће нови закон, ако ништа, допринијети да се смири погромашка атмосфера, она иста што се знала разлити и по Сарајеву прије коју годину, када је свака шуша тражила „мигранта“ да га пребије — јер, забога, није исто пребијати домаћег или страног: домаћи ипак може да се жали дајџиници која познаје кантоналног премијера.
Другим ријечима, малој Црној Гори је доста сопствених унутрашњих бесмислених подјела и још бесмисленијих омраза, да би на све то могла поднијети и „Убиј, убиј Турчина!“. Јер проблем због којег нам уопште треба страна радна снага неће се ријешити убиством — било чијим. Поготово не крвном осветом и то по принципу „видио сам Турчина/Азербејџанца, дај да ријешимо демографску кризу“.
Неће помоћи ни реприза старих параноја — оних информбироовских, гдје свака сумња одмах постаје завјера, а свака разлика национални проблем који се рјешава конц логорима. На страну сад тај нови закон о странцима што се доноси по хитној процедури: права хитност је нешто сасвим другачије природе.
Вук Бачановић: Босански перпетум мобиле: Срби повлаче, Бошњаци цитирају
Шта ћемо ми сами са собом? Кад кажем „ми“, не мислим само на Црну Гору, него и на читав регион бивше Југославије и Балкана, тим бескрајно досадним семинаром о сопственим грешкама који никако да се заврши.
Како зауставити миграције у ЕУ, односно демографску катаклизму која прати европску демографску катаклизму? Да ли су то само економске мјере, субвенције и плате „као у Њемачкој“ — или, не дај Боже, обнова оне изгубљене наде без које људска бића више ни не покушавају да стварају потомство?
Не може се рећи да је стандард у СФРЈ био далеко бољи од западноевропског. И да држава није имала низ структуралних проблема, укључујући миграцију радне снаге. Али један од њених проблема није била демографска катастрофа. Људи су тада вјеровали — не нужно у систем, него у то да живот има смисла, да ће њихова дјеца имати будућност, и да их сутра неће неко јавно поништити јер су „погрешне“ народности или вјере. Или, у најгорем случају, заклати их у братоубилачком рату који хушкачки медији већ тридесет година најављују као репризу популарног класика.
Не, ни бољи стандард, па ни најбољи, неће вратити наду. Довољно је погледати Скандинавију, те лабораторије социјалне утопије, у којима домицилно становништво изумире од пристојне досаде и уредно документованог очаја након куповине треће куће и петог аута. Након тога увијек долази нова фаза: кривљење миграната. Јер свака бесмислена егзистенција мора имати смисленог кривца.
Дакле, Црној Гори, као и свима нама, неће помоћи скандирање „Убиј Турчина“ — ни било чије убијање. То је само још једна еуфорија која се, као и свака балканска еуфорија, завршава у још већој депресији и безнађу.
Нешто је, изгледа, дубоко погрешно с нашим колективним осјећајем живота. А нови закони, колико год рестриктивни били, не прописују терапију за то.
Права нада – она што расте као ситно зрно у испуцалој земљи — тражи труд. Тражи да престанемо да тражимо кривце у „чудним људима чудног имена“ и размислимо о школама у којима не предају крадљивци будућности, економији која не отуђује, комшилуку који не складишти мржњу као кртолу која буд зашто купљена на акцији у тржном центру, јер јој је прошао рок.
Јесте, то је споро, досадно и захтијева стрпљење, али ко очекује да ће му хитна процедура прописати ту врсту наде, боље да на вријеме упише курс структуралног разочарења. Нека овакво резоновање прогласи наивним ко год хоће. Бар ће нам та наивност остати као залиха свјетлости за дане када институције поново зашуте. Како се глобалне прилике развијају, можда и заувијек.
