Пише: Вук Бачановић
У Хрватској се, изгледа, више ништа не ради половично као у Туђманово вријеме. Након што је 5. јула пола милиона људи похрлило да послуша Марка Перковића Томпсона – спонтано, наравно, као што се иначе окупљају стотине хиљада грађана жељних здравог породичног неонацизма – уследило је и зборовање ревизиониста Другог свјетског рата, Усташког покрета и Јасеновца у Сабору, а онда и напади маскираних црнокошуљаша на српске културне институције. Ако је неком још увијек било потребно објашњење да се не ради о „појединачним инцидентима“, већ о процесу, сада га добија у кристално јасном, паралитургијском облику. Хрватска је ушла у фазу озбиљног оживљавања такозване Хрватске православне цркве, једног од кључних симбола усташког насиља над српским идентитетом и васељенским православљем у доба Независне државе Хрватске.
Подсјетимо, Хрватска православна црква као „аутокефална“ настаје, онако како и приличи једној нацистичкој творевини, Законом одредбом поглавника Анте Павелића од 3. априла 1942. – дакле, умјесто канонске мајке Цркве, улогу оснивача преузима усташки уред за расне послове. Два мјесеца касније добија и свој Устав, у којем се наводи да патријарха ХПЦ-а именује лично поглавник, којем овај полаже присегу – па је фигура „патријарха“ била нешто између поглавниковог дворског капелана и униформисаног службеника режима за давање литургијског печата геноциду. ХПЦ је, заправо, била дио усташке политике о која историографски још увијек није у довољној мјери расвијетљена, а то је политика присилне асимилације српског становништва, односно системског одузимања идентитета од које су заговорници антисрпског црногорства имали штошта да препишу.
Али вратимо се ХПЦ.
Обнова ове нацистичке установе започела је 2010. у Задру, као „удруга грађана“. Дакле, попут „Клуба љубитеља друштвених игара“ из мог сарајевског хаустора појавила се и Хрватска православна заједница с идејом већ виђеном на Цетињу: региструјеш удружење – и за годину дана добијеш „цркву“. Нема мучења са таквим ситницама какве су апостолско наслијеђе, канони, синоди, то је све застарјело: национални Хрвати православци су ишли логиком: прво печат удружења, што му дође нешто нешто као привремена категоризација есхатолошке заједнице у рубрику „(не)владине организације“.
А епископ?
На челу овог неоусташ… пардон националног православног стартапа доведен је бугарски држављанин Александар Радоев Иванов, човјек који је 3. октобра 2013. званично „обновио“ Хрватску православну цркву, тако што је добио Томос о аутокефалности од тзв. Еуропске православне цркве, једне од оних неканонских микро-јурисдикција са сједиштем у Паризу које постоје отприлике као и већина инфлуенсера – имају профил, али их нико озбиљан не прати. Другим ријечима, бугарски држављанин на челу удруге ХПЦ добио је „аутокефалност“ од удружења људи који се у слободно вријеме преоблаче у свештенике и епископе и од тада се потписује као „Александар, по милости Божјој архиепископ цијеле Хрватске православне цркве“, што звучи импресивно док се не сазна да се цијела та црква тренутно простире на пар квадрата у Домјанићевој улици у Загребу, гдје има „капелу“. Тако је до сада изгледало стицање аутокефалности „аутентичне“ хрватске православне цркве по неонацистичком моделу: Свети синод у бирократском записнику оснивачке скупштине, томос у рјешењу о упису у регистар невладиних организација, а трон архиепископа фотеља у дневном боравку, одмах испод полице с иконама блаженог Алојзија Степинца и фан-шаловима са усташком хералдиком.
Али, чини се да је неко битан одлучио да овај пројекат дигне на виши ниво.
ХПЦ је добила далеко озбиљнији ПР: Божићни концерт у Лисинском, дакле у респектабилној дворани за чије изнајмљивање треба издвојити значајна средства. А да све не би изгледало превише провинцијски, за духовни штимунг није ангажован ансамбл који изводи попевке уз тамбурицу, него чувени бугарски мушки ансамбл „Св. Јоан Кукузел – Ангелогласни“, специјализован за средњовјековно православно појање. Основан још касних шездесетих, с репутацијом свјетског ранга, овај хор је деценијама чувао традицију византијске и старобугарске духовне музике – да би се, ето, нашао и у улози пројекта којим се покушава, по предлошку из Другог свјетског рата, у духу неонацистичке ренесансе, изумити „хрватско православље“ као замјена за нежељено српско, односно нежељене Србе.
Наравно, поставља се питање: откуд одједном сав тај додатни труд око „хрватског православља“ баш сада? Због чега је чувени бугарски хор пристао на ову лакрдију? Зашто се управо у тренутку убрзане европске милитаризације и очајничке, готово хистеричне подршке пропадајућем бандеристичком режиму у Украјини оживљава један стари-нови симбол докидања Српске цркве? Одговор се, нажалост, сам намеће: ХПЦ није никакав „црквени“ него прије свега геополитички пројекат, мали локални огранак великог посла „укроћења“ православља у функцију НАТО-политике. Као што се у Кијеву већ годинама експериментише са моделом „православља без Руса“, тако се у Загребу, на много мањој сцени, тестира верзија „православља без Срба“ – да Брисел види да Хрватска не доприноси само тенковима и медијском пропагандом, него и ревизијом историје и религије по најсавременијим стандардима неонацистичке ренесансе.
Тако се у симболичком кључу добија савршена слика обнављања пројекта „Тврђаве Европе“: док на улици парадирају црнокошуљаши и нападају антифашистичке скупове, односно све грађане Хрватске којима се нимало не допада терминална фаза ревитализације НДХ, а у парламенту се преправља историја по предлошку усташке емиграције, у концертној дворани одјекују анђеоски гласови бугарских појаца, позваних да својим вишегласјем дају патину узвишености једном монструозном политичком пројекту. Јер, ако их нико на вријеме не упозори, ови врхунски музичари ризикују да у историји свог ансамбла, поред учешћа на најпрестижнијим хорским фестивалима, остану уписани и као хор који је својим гласовима украшавао лажни иконостас једног политичког чудовишта рођеног из рециклиране усташке маште у доба погрома против свега што у Хрватској мисли другачије од људи који би сутра основали удругу иницијативе за подизање споменика Хитлеру.
