„Питао сам се зашто ниједан књижевник није обрадио тему о суседу-убици. Онај лепи сусед, који копа врт, вара жену, пати када се твоје дете разболи, неће да попије ракију без тебе – тај, у једном тренутку, постаје убеђени џелат који пресуђује. Или, боље рећи, ти си тај сусед који такође узима закон у руке“, писао је својевремено Екмечић
Пише: Мухарем Баздуљ
На иницијативу самог предсједника Републике Србије, Александра Вучића, једна улица у старом језгру Београда, у околини фамозног и опјеваног Kосанчићевог венца, понијела је име историчара Милорада Екмечића (1928 – 2015). У држави чији је главни град био Беогад, у ситуацији уочи формалног почетка шестојануарске диктатуре, почетком октобра 1928, у средини где се сусрећу Балкан и Медитеран, у селу Пребиловци у близини Чапљине, родио се Милорад Екмечић. Отац му се звао Илија, а мајка Kристина. Екмечићев завичај био је поприште неких од најгорих ратних злочина у тзв. НДХ. У догађају званом „масакр у Пребиловцима“ Екмечић је изгубио 78 чланова породице, укључујући и оне најближе. Већ с петнаест-шеснаест година, он сам се прикључује партизанима.
О 1941. као години која се враћа, Екмечић је, педесетак година касније, записао: „Ја сам у свом детињству једном доживео подивљавање овог народа. Питао сам се зашто ниједан књижевник није обрадио тему о суседу-убици. Онај лепи сусед, који копа врт, вара жену, пати када се твоје дете разболи, неће да попије ракију без тебе – тај, у једном тренутку, постаје убеђени џелат који пресуђује. Или, боље рећи, ти си тај сусед који такође узима закон у руке. Бојим се да однекуд осећам да овај народ може поново да подивља и да оплакује неправду што су му за 45 година забрањивали да мрзи онога који другачије верује.“ На сродном трагу се дотакао и теме Јасеновца: „Погледајте питање Јасеновца и какве разлике у откривању истине о њему постоје. Да су убијане овце, више би хуманизма било показано, него тамо где су убијани људи. А то све раде – религије, то раде оне институције које би човеку требало да буду утеха и извор истине.“
Гимназију Милорад Екмечич завршава уз помоћ ванредних часова. То је вријеме непосредно након краја Другог свјетског рата. Стиче прилику да студира у Хрватској, тачније у Загребу. Дипломирао је општу историју на Свеучилишту у Загребу 1952. и одмах потом добио асистентску позицију на новоснованом студију историје на сарајевском Филозофском факултету. Ту ће и провести лавовски дио радног вијека, уз одсуства посвећана архивским истраживањима у Загребу, Београду, Задру и Бечу, те специјалистичке студије на чувеном Универзитету у Принстону (САД). Докторирао је на тему „Устанак у Босни 1875 – 1878“ и та је дисертација објављена као књига, те се сматра и важним доприносом историји Босне и Балкана деветнаестог вијека и одличним узорком Екмечићевог рада и списатељског стила. Милорад Екмечић је, наиме, здружио и вјештину синтезе и микростилистичку бравурозност.
Скупа са Владимиром Дедијером, Иваном Божићем и Симом Ћирковићем написао је „Историју Југославије“ која је у вријеме објављивања изазвала бројне стручне и не само стручне полемике, а репови неких од тих полемика вуку се до данашњег дана. Kоментаришући недавно објављени зборник полемичких текстова о овој књизи, један сарајевски историчар овако сумира можда и кључну тачку тадашњих неслагања: „Поједностављено казано, Милорад Екмечић посебну заслугу у процесу досезања заједничког циља – Југославије – приписује хомогенизирајућој српској политичкој идеји, неотуђеној српској народној култури и политичкој акцији. Најоштрија критика на ‘Историју Југославије’, посебно она Мирјане Гросс, спочитавала је Екмечићу некомпаративан приступ националним идеологијама те фаворизирање српске стране у оцјенама карактера и позитивних досега националних идеологија, поготово оних инклузивних. Екмечић се у полемици бранио нападом на критичаре – критикујући њихова уска регионална схватања, недовољну испеченост заната хисторичара, немогућност схватања идејних приступа тумачењу прошлости и потпадање под утјецај националистичких окружења.“ Kао неупитном националном ауторитету и по свој прилици најугледнијем српском интелектуалцу у тадашњем Сарајеву, почетком деведесетих отвара му се могућност директног политичког ангажовања, али он то не прихвата. Ипак, бошњачки и хрватски национални кружоци у БиХ и Сарајеву сматрају га Нестором и сивом еминенцијом српског национализма.
Рат га дочекује у његовом сарајевском стану. У првим ратним неђељама доживио је малтретирања локалних паравојних јединица. Након тога одлази у Србију, гђе ће од септембра 1992. до одласка у пензију двије године касније бити професор Универзитета у Београду. Био је члан четири академије наука и умјетности: АНУ БиХ (од 1973), САНУ (од 1992), ЦАНУ (од 1993), те Академије науке и умјетности Републике Српске (од 1996). Са одласком у пензију, није завршен његов стваралачки рад, па је 2010. објавио запажену књигу „Дуго кретање између клања и орања: Историја Срба у Новом веку 1492 – 1992.“ На њеном почетку аутор каже: „Kао и код других народа, и код Срба је историја била сталан и мукотрпан напор да се очува свој идентитет. У томе је напуштање средњега века и преласка у нови имало обрнут значај од онога који му се приписује у позније доба. Према ономе што је уследило, средњи век није мрачан, па је то било прелажење из светлости у таму, а не супротно од тога, како се верује. До 1492, рецимо, Срби су били органски део ондашње Европе. Са турским војним освајањем они постају део једног друкчијег света у коме је одмицање времена било спорије и постигнута остварења изгледала непроменљива и дуговечна.“
Милорад Екмечић умро је 29. августа 2015. Седам година касније објављена су његова сабрана дјела.
Извор: p-portal.net
