Пише: Вук Бачановић
Те давне 2020. године све је изгледало као катарзично пренуће из досадног кошмара у комбинацији са парализом сна и ројем ДПС-ових демона превртљивости који се цере из ћошка. Чинило се да ће новорођена српска памет произашла из литија, харизматични Арбанас Дритан Абазовић и његова грађанска опција која обећава, Бошњаци које православна омладина штити од ДПС-ових полицијских провокатора и они који је Ђукановићев Закон о слободи вјероисповијести тргао из хипнозе антисрпског црногорства заиста породити једно ново, свјетлије раздобље Црне Горе. Осим тога, први пут у историји демократски смијенити власт није била мала ствар.
Здравко Кривокапић се доимао више као стари и од свију поштовани учитељ него предсједник владе, више професор него државник. Али баш та почетна неспретност и та несамосталност давале су му људску топлину. Био је то лик што подсјећа да власт никада не треба тражити у ономе ко је жели, него у ономе ко је приморан да је носи – често на своју, а још чешће на туђу несрећу. Тако је Здравко, више случајно него намјерно, постао огледало свих туђих очекивања, човјек који је у једном тренутку носио и ореол свеца и маску издајника. У њему се огледала сва нада и сва заблуда једне епохе – епохе која је хтјела чистоту, а добила политички циркус; која је тражила избављење, а нашла још један круг у вјечном колу балканских разочарења.
Међутим деценијске наслаге искривљених пропагандних перцепција, пажљиво грађених да један, па и један те исти народ види другога или другу половину себе као пријетњу, да се свако политичко питање претвара у борбу за голи опстанак нације, вјере или језика нису могле нестати због идеалистичких перцепција стварности. Сложени колоплет интереса – од глобалних сила и мултилатералних корпорација које своје стратегије намећу преко „демократских партнера“, до домаћих криминалних кланова који су у протеклим деценијама постали нераздвојиви од државног апарата наставили су упорно диктирати политичке агенде, било кроз медије, било кроз невидљиве канале утицаја, претварајући сваку власт у таоца невидљивих господара, који су, заправо, постали утолико видљиви да су у савјесном бирачу угушили сваку помисао да утиче на било шта.
Користећи летаргију и умор, стари агендаши су једва дочекали да обнове своје снаге. СНС у Београду и ДПС у Подгорици, ма колико се представљали као противници, у суштини су дијелили исту логичку матрицу – матрицу контроле, страха и манипулације и наравно, улогу коју је некада фашистичка Италија намјењивала својим колаборационистима на Балкану, да буду јефтини чувари коридора за снабдијевање империјалних центара разним врстама робе – нарочито оне која лажно испуњава рупе у душама широких маса цивилизованог свијета.
У таквим условима, Здравко Кривокапић – политичар који је схватао да је да би Црна Гора, на страшном мјесту које јој је историја одредила између већих сила, старих путева и идентитетских ломова, опстала као самостална, а уз то и ваљано уређена и напредна држава, потребна дуга и тешка школа уздржаности и дипломатског умијећа — и од оних што је воде, и од оних што је издалека посматрају и држе у својим рачуницама – није имао шансе.
И заправо је то највеће искушење постојеће црногорске власти која је проистекла из тридесетоавгустовског „Не!“ ДПС-овоској свађократији.
Уздржаност и дипломатско умијеће, о којима се говори када је ријеч о положају Црне Горе, не смију се мијешати са неодлучношћу и празним чекањем да се радикални букачи једнога дана сами уморе и утихну. Историја овог простора учи да се екстреми не троше сами од себе – напротив, што им се више оставља празног простора, то постају бучнији и дрскији, све док не постану стварни господари политичког живота.
Управо због тога се не можемо више да задовољавати општим мјестима о „европском путу“ и евроатлантизму, посебно у времену њиховог труљења. Та агенда мора полазити од темељних питања: како изградити правну државу која неће бити талац ниједне партије и како одлучно, а не увијено давати до знања да је државни интерес изнад племенских, регионалних или привремених страначких комбинација.
Другим ријечима, Црна Гора не може опстати ако јој политика остане пука игра чекања. Опстаће једино ако уздржаност постане врлина мудрог и чврстог вођења, а дипломатско умијеће средство да се између великих и малих интереса избори простор у којем ће држава коначно живјети својим, а не туђим животом.
И да, зато се мора исто тако јасно и без увијања изрећи шта је то што је „своје“ и на који начин то рећи, будући да постојећи не дају резултате. Док не буде прекасно.
