Пише: Вук Бачановић
Средњовјековље је вјечна фасцинација баналних националиста, односно баналних критичара феномена европске нације. Оних којима је нација на првом мјесту, али баш ништа не знају о њеног генези, било да је замишљају као Богом исконски одређени и непромјењиви генетички код – осим мутацијом која подразумијева отпадништво – или оних којима за које је она дословно једног дана пала с неба у 19. вијеку поставши у облику „имагинарне заједнице“ (како се често злоупотребљава политиколошка мисао Бенедикта Андерсона).
Оно што повезује оба ова површна става јесте неспособност да се историјски процеси сагледају у својој континуираној, често противрјечној динамици. Средњи вијек није био ни национална утопија, ни потпуна празнина на пољу колективних идентитета, већ раздобље у којем су се кроз феудалне, вјерске, династичке и локалне лојалности поступно обликовале културне матрице које ће касније послужити као грађа за модерне нације. Проблем настаје када се те сложене историјске наслаге претворе у идеолошке карикатуре — или у виду митоманијског преписивања савремених националних појмова на предмодерна друштва, или у виду потпуног порицања сваког трајања и припадности прије модерне. У оба случаја, резултат је дубоко неистинито разумијевање и прошлости и садашњости.
Један од честих повода за манифестацију овакве врсте незнања јесу разне годишњице средњовјековних догађаја. Једна од њих је и недавна годишњица издавања Повеље Кулина бана и дискусија да ли је она написана на „старобосанском“ или „старосрпском“ језику, а друга око тога, да ли је Дукљанско краљевство било само српско, само дукљанско и несрпско, штовише црногорско.
Унаточ историјској истини да најстарије именовање језика у босанским средњовјековним документима носи одредницу „српски“ – Стонска повеља Стјепана II Котроманића из 14. и још четири именовања језика потекао из дворске канцеларије Косача у 15. вијеку – ни одредница „старобосански“ за језик Кулинове повеље у интерпретацији бошњачог националног погледа у прошлост не би била спорна, уколико не би прешућивала ову информацију. Језици кроз историју, попут народа, мијењају имена. У Каролиншкој епохи (9. вијек), језик романофоног становништва данашње Француске се у латинским документима зове lingua romana rustica („рурални романски језик“).
Тако га назива и Стразбуршка заклетва (842), најстарији записан текст који се данас класификује као „старофранцуски“, иако у времену у којем је настао није носио ту одредницу. Тек крајем 11. вијека расположиви извори, а међу њима Chanson de Roland, крај XI вијека већ садржи одредницу „parler en franceis“. Тек ордонансом Франсоа I из 1539. одредница француски језик добио званичан, правно-политички статус као име језика краљевства Француске. На Иберијском полуострву у раном средњем вијеку (IX–XI вијек), локални говори се називају romance (од „романски“, у смислу потомак латинског). У Кастиљи се овај идиом зове romanç castellano или једноставно castellano („кастилски“), док тек у 15. вијеку браком Исабеле Кастиљске и Фернанда Арагонског (1469) и настанка њихове титуле Reyes de Castilla, de León, de Aragón… y de las Españas, настају документи у којима се кастиљански именује lengua española, наглашавајући да је то језик новоуједињене државе. Шта тек рећи за Византију, у којој се у складу са идентификацијом становништва као Ῥωμαῖοι (Rhōmaîoi) – Ромеји, тј. Римљани и грчки језик државне администрације називао ῥωμαϊκὴ γλῶσσα / ῥωμαϊκὴ φωνή („римски језик“, „ромејски језик“). У нешто другачијем контексту инкорпорације Босанског краљевства у административни поредак Османског царства (Devlet-i Âl-i ʿOsmân) у 15. вијеку, „српски“ (сρьпсцʜє) босанских средњовјековних докумената постаје boşnak lisanı / boşnakça османске администрације, ријечника и административних приручника, као и приручника о језицима Румелије. До промјене идиома очигледно долази због промјене есхатолошког упоришта државности од концепције Босанског краљевства као римокатоличке насљедне државе српског „Новог Израела“, односно владарске идеологије Војисављевића и Немањића у исламски у којем одреднице Босанског санџака, а потом и ејалета подразумијевају и прекодирање кодификације језичког идиома у складу са новом исламском реалношћу, у којој се одредница босански/бошњачки, за разлику од српске, у идентитетском смислу, чврсто веже за нови исламски поредак. У том смислу, одредница „старобосански“ је у контексту босанскомуслиманске идентитетске политике у потпуности легитимна, али само онолико колико, посебно у контексту комплексности савремених међунационалних односа у БиХ, има увиђајности према старијој језичкој историји, барем на начин на који се тај однос гради у Француској, Шпанији или Грчкој наспрам lingua romana rustica, castellano и ῥωμαϊκὴ φωνή.
Колико је у том смислу ненаучна реакција сарајевске лингвисткиње др. сц. Ерме Рамић-Кунић на недавно публиковану књигу Виктора Савића О западној страни српскословенске писмености, када његову исправну класификацију босанске средњовјековне писмености као српске негира тврдњом да су „западне стране“… писменост искључиво „средњовјековне босанске државе, која је настала у оквиру посебне редакције старословенскога језика“, баш као да именовања језика диктирају различите редакције (међу којима, узгред буди речено, егзистирају миниманлне разлике) а не као што смо видјели – политичке и друштвене прилике и њихов утицај на флуидност колективних идентитета. Напросто је застрашујуће непоштено негирати чињеницу да је у колоплетима историјских процеса у којима је било могуће да се грчки језик назива римским, немогуће да се лингивистички један те исти језик на једном простору, у различитим историјским контекстима називао и српски и босански. Да је то тако, управо свједоче и расправе о томе да ли је босанска писменост само босанска или само српска, када се на основу изворне грађе средњовјековног и османског периода може класификовати и као једно и као друго, те је јасно да искључиво због савремених политичких прилика постоји инсистирање на идентитетском пуризму, односно проицирању савремених националних пуризама на средњовјековну епоху. Оваква тенденција је нарочито присутна када су у питању дукљанско-црногорска националистичка брисања непожељне српске прошлости и то ненаучним интерпретацијама историје раносредњовјековне склавиније Диоклитије, етнички мјешовите кнежевине у којој су, како нам то свједоче савремени византијски извори, превагу на крају однијели Срби и то у толикој мјери да познија времена не памте ни једну другу традицију која би се везала за идендитет подручја које чине данашњу Црну Гору, а о чему на лијеп начин свједочи шеснаестовјековна Посланица Вићентија Божидаревог Вуковића (сина Божидара Вуковића-Подгоричанина), која садржи све компоненте идентитетске политике, како у Деспотовини, тако и у Босни:
Очигледно је, браћо и поштована господо у Христу, да наша истинска племенитост не треба да се потврђује само племићским поријеклом, ако добра и часна дјела не прате ту племенитост. Као што се племенито дрво познаје по плоду, тако се и величина племенитости препознаје по часним дјелима. Зато, остављајући по страни празне приче и дуго говорење, враћамо се нашој намјери — да поправимо (или: исправимо) сјећање на мог поштованог оца, војводу и књижара Вуковића, да буде за примјер у очувању хришћанске вјере и помагању свом народу, проричући по својој моћи и поријеклу своје потомство од побожних владара Српске земље, почев од Великог Константина, првог побожног и хришћанског цара, па све до славног деспота Вука и Бранка Вуковића, и Стефана деспота. Као што се и налази записано у родословима српских краљева и царева, који нису штедили ни иметак ни живот, даноноћно мислећи како да помогну свом народу — што се може видјети и по првом штампању Светог писма — као што сте читајући могли разумјети. И на самртничкој постељи, у својој дједовини, пожелио је да умре.
Спомињући Вуковићеву Посланицу, неопходно је подсјетити на старију верзију eпитафа претпосљедње босанске краљице Катарине Косаче-Котроманић који поред позивања на сродство са Немањићима, инсистира на конструисаном сродству са царем Константином и што је, опет, доказ да су елите у државама српског есхатолошког упоришта дијелиле идеологију о тобожњем античком поријеклу својих династија и народа. То све, са становишта савременог српског националог промишљања не може и не треба значити никакво антибосанство или антицрногорство, или било какву тенднецију ка неразумијевању чињеница да процес нациоизградње никада не престаје или да он мора нужно водити задржавању српског иднентитета, али ни тенденцију damnatio memoriae са друге стране, посебно ону која укључује присиљавање Срба да прихватају редукцију властите историје, готово на начин на који је то рађено у НДХ.
Историјски процеси формирања колективних идентитета, укључујући и језичке, не могу се разумјети кроз поједонстављене савремене националне парадигме нити кроз идеолошке апстракције. Средњи вијек је био вријеме континуираних и сложених трансформација, у којем су династичке, вјерске и локалне лојалности постајале основа за касније националне конструкције. Покушаји пројекције модерних појмова на тај период, било ради савремене националне митологизације или ради њихове потпуне деконструкције, воде ка искривљеном разумијевању и историје и садашњости. Истинско разумијевање захтијева суптилност научног приступа, академско поштење и одбацивање идентитетског пуризма у корист увида у флуидност језичких и културних означитеља кроз вјекове.
