Пише: Вук Бачановић
„Дубоко вјерујемо да је дошло вријеме за превазилажење црногорско-српског јаза…“ — каже предсједник ДПС-а Данијел Живковић, тоном човјека који је након готово двије деценије открио да му илегално изграђени зид у сред дневне собе смета пролазу и то након што га је годинама лично дозидавао, малтерисао и на њему насликао мурал Марка Перковића Томсона.
Међутим, тешко је, унаточ таквој структури, не сложити се са Живковићем: вријеме јесте. Црна Гора је већ дуго, дуго у злокобном стању друштва које је двојако изгубило само себе.
Међутим, за оба та губитка најодговорнији је управо ДПС.
Ред је кренути од деведесетих: од ДПС-овског вулгарног и мрачног србовања, сировог, одбојног и бесадржајног управо, таквог да се човјек може упитати да ли је било намјерно артикулисано на начин да се заувијек згади свакој честитој и емпатичној особи. Као и свака лажно националистичка постсоцијалистичка стратегија, оставила је посљедице – прије свега у виду потпуног разарања повјерења у саму идеју српско-црногорског идентитета као нечега што није подложно најбезобзирнијим финесама дневне пљачкашко-злочиначке политике.
У том театру, Аркан као ДПС-ов узор „црногорског Србина“ није био случајна епизода, него програмска ставка. Исти онај Аркан који је у Милу Ђукановићу препознавао довољно подлог и флексибилног партнера за свој удбашко-криминални универзум, заправо је, заједно са својим одабраником, припремао терен – не баш њиву, више каљугу – једино погодно тло на којем ће касније процвјетати дукљанство. Јер ништа не расте тако добро као идеологија самонегације која ниче из компромитоване супротности.
Другим ријечима, када је девастирао српски и као таквог, уништеног и компромитованог га предао својим политичким противницима на завршну обраду – истим онима којима данас понајвише замјера оно што је сам креирао – ДПС је прешао на масакрирање историјског црногорског идентитета.
Према томе када Данијел Живковић зазива српско-црногорско зближавање, он стидљиво признаје да ДПС правио ништа ни из чега, да све његове дукљанске куле и градови никада нису били озбиљан историјски или идентитетски пројекат, већ смишљена реакција на претходно изведену фазу цивилизацијског злочина над Црном Гором.
Зато је посебно занимљиво како се готово све – и то често, иако демонски лицемјерно, сасвим утемељено – што се замјера српским политичким опцијама у Црној Гори, изговара без најмањег покушаја да се исти критеријум примијени на властиту партију. А управо ту лежи кључ проблема. Јер ако је спорно дјеловање „под спољним утицајем“ ако је проблем инструментализација идентитета, ако је проблем политика која производи дуготрајну кризу – онда је први и логичан корак да се све то преиспита тамо гдје је најдуже и најдубље било присутно, односно тамо гдје је започело.
Јер, ако ДПС већ не планира да самог себе укине, то подразумијева јасан и недвосмислен, катарзичан отклон и од вулгарног србовања деведесетих и од каснијег дукљанизма, као два лица исте, трагичне политичке недосљедности. И подразумијева повратак историјском идентитету Црне Горе у којем Србин и Црногорац нијесу били међусобно искључиви појмови, него дубоко испреплетене ознаке једног истог простора, традиције и искуства.
Јер управо је то — и само то — једини преостали залог будућности Црне Горе у свијету који наилази, свијету лешинара који стрпљиво круже изнад ослабљених друштава, чекајући да се сама уруше под неиздрживим теретом сопствених заблуда. А њихов први и најслађи плијен увијек су она друштва која су, због ситних интереса својих псеудоелита, себе довела до руба распарчавања.
За Црну Гору, тај руб није апстрактан — он, како сам то већ више пута подцртао али вриједи поновити, има врло конкретан облик: диобу на двије једнако мрачне, једнако колонизоване провинције, једну четничку и другу дукљанску, обје подједнако лишене стварног суверенитета, историјског самопоуздања и елементарног достојанства.
У том смислу, све мимо повратка оном дубљем, историјски утемељеном идентитету — у којем се Србин и Црногорац, као и друге историјске заједнице Црне Горе, на првом мјесту Бошњаци, не искључују, него међусобно осмишљавају – није политика, него убрзано административно самоубиство, уз наставак пригодних говора, махања заставама и уцјењивачких уравниловки.
