Пише: Вук Бачановић
У спомен Милутину Вукшићу, српском хероју без споменика…
Према архивској грађи Комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача ФНРЈ, као и публикацијама из доба СФРЈ, Јусуф Челић, чији је споменик у близини Гусиња недавно поново уклоњен, је, без икакве сумње, идентификован као један од локалних сарадника окупаторских снага у току Другог свјетског рата.
Извори обухватају:
- Документи из историје Југославије, том II, Архив Југославије, Београд, 1998.
- Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату народа Југославије (НОР), књига 12.
- Званични записници Комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача.
- Извјештај надлежних органа из Плава и Гусиња, упућен Државној комисији у Београду, од 23. фебруара 1946. године, сачуван у Архиву Југославије.
У наведеном извјештају, између осталих, идентификован је и Јусуф Челић (помињан и као Исув или Исyф) Челај, за кога се наводи да је прије рата живио под својим правим именом, а затим током рата промијенио идентитет и поарбанашио се у складу са идентитетским политикама италијанског протектората Велике Албаније којем су припојени дијелови Црне Горе, укључујући Плав и Гусиње. Оптужен је за сарадњу с окупатором и учешће у злочинима над цивилним становништвом у својству команданта једна од чета локалне милиције која је себе називала вулнетари (алб. vullnetarë – добровољци).
Према аутентичним изворима, Челић је погинуо почетком 1945. године у оружаним сукобима с припадницима ОЗНЕ, током великог сукоба у том крају у коме је убијено преко 100 одметника.
Страховлада коју су успоставиле ове фашистичке јединице над локалним српским, односно црногорским становништвом документована је и у сабраној грађу за монографију Ватре са Комова: народ андријевичког среза у НОР 1941–1945 (Београд, 1978):
Период од слома 13-јулског устанка (4. август 1941) па све до ослобођења (крај октобра 1944) за село Брезојевице био је период двоструке окупације. То је било време страве и ужаса, време прогона, убистава, премлаћивања и шиканирања. Окупатор је претио тоталном истребљењу устаничког становништва. Не може се рећи ко је био гори — главни окупатор Италијани, или његови квислинзи, балисти и вулнетари на чијем челу је. стајала најцрња реакција Ризе Феровића (алб. Riza Ferri, оп.а.). Овај фашистички вођа, који се 1941. године вратио из Албаније као емигрант, донео је собом у Плав фашистичке методе управљања, зачињене преживелим феудалним манирима који су употребљавани за време турске владавине. Стављајући се на чело муслиманског и албанског живља у плаво-гусињском крају, овај самозвани вођа, уз помоћ својих господара Италијана, успео је да огромну већину муслиманског и албанског становништва заведе на страну окупатора, а окупацију прогласи њиховим ослобођењем од 20-годишњег ропства под Југославијом.
Ипак то није спријечило Национални савјет Албанаца у Црној Гори да, идентично логици бранилаца лика и (не)дјела Павла Ђуришића и њему потчињених, закључи да Челић није био ни сарадник окупатора ни ратни злочинац већ „уважени борац за слободу свога народа“.
У складу са таквим заједничким унакаженим моралом, злочин више није оно што јесте — рана на лицу човјечности — већ само незгодна епизода у животу „нашег човјека“, који је, ето, под теретом туђе неправде и бола свога народа, привремено изгубио компас. Одједном, нож у руци више није оруђе зла, већ метафора за неправду свијета коју је он, тај исти човјек, силом прилика, збуњен и опијен крвљу, покушао да исправи на најгорчији начин. Тако злочинац постаје трагични јунак, а његове жртве — колатералне сјенке велике историјске драме у чијем центру смо само „ми“. Оправдање се тражи не да би се разумио човјек као комплексно биће склоно посрнућу, већ да би се одржала слика о „нашима“ као суштаствено безазленима — ма шта да су учинили, без обзира да ли су Риза Фери, Павле Ђуришић али и Јово Капичић. А када монструозни поступци треба да стану у ту унапријед нацртану слику, морају се објаснити као изузетак, као психолошки слом, као болна деформација коју је изазвао неки „ужас“ — али који редовно мора бити представљен као гори од оног којег је „наш“ злочинац починио.
Цијели случај максимално упућује на морално наказну синтагму коју је својевремено осмислио Алија Изетбеговић. Упитан у једном интервјуу да ли је Мушан Топаловић – Цацо (командант 10. брдске бригаде Првог корпуса Армије РБиХ, одговоран за свирепе злочине над српским цивилима о окруженом Сарајеву), Изетбеговић је, у себи својственом, љигавом, стилу сублимирао релативизације према којима је Цацо, пријератни музичар који је имао многе пријатеље Србе (укључујући једног од најбољих којег је ликвидирао), јер је полудио због терора Војске Републике Српске над цивилним становништвом Сарајева и изјавио да је Цацо био „и херој и злочинац“. Херој због тога што је, у складу са популарним мишљењем, бранио свој град, злочинац због тога што је, изгубивши разум, свирепо убијао невине људе. Данас се овом досјетком служе многи којима се допада чињеница да је Топаловић сахрањен са осталим палим борцима у Меморијалном центру Ковачи и то не било гдје, већ тик уз свог врховног команданта Изетбеговића.
Па ипак, ништа не може бити погрешније или морално наказније. Онај ко је злочињење прихватио као природан слијед ствари се, у неким ситуацијама, може описати као снажан, одлучан или чак вјешт у ратним окршајима или политици, али не и као херој, јер истински херој је само онај који побиједи у најтежој бици – да сачува другога од себе, односно који не поклекне пред искушењима ужаса и не нађе начина да, лутајући тамом, не постане чудовиште.
У записима Сеје Омерагића (Omeragić, Sejo. Satanski sinovi. Sarajevo: Ljiljan, 1994.) о почетку рата у Братунцу 1992, о терору српских паравојних формација над локалним муслиманским становништвом, о садистичким иживљавањима, премлаћивањима, убиствима и силовањима, нарочито у спортској дворани ОШ Вук Караџић сачувано је свједочанство о истинском хероју:
Од 15 сати и 30 минута па све до 16 сати, чини нам се, убице су свој посао обављале у хангару. Затим је, око 16 сати, у салу ушао Топаловић (Бане оп.а.) водећи под руку човјека од четрдесетак година, средњег раста, црна, пунијег. Милутин Вукшић био је Србин, молер у Братунцу. Родом је из Шлапашнице. Знали смо га као тихог и повученог. Милутин је говорио само ако га нешто питаш, а и тада је тешко црпио ријечи.
„Да ли га познајете?“, упитао је Бане Топаловић.
Неки су рекли да га познају.
„Ово је српски издајник“, обратио нам се, и даље га држећи испод надлактице. „Према њему ће бити примјењене посебне, специјалне мјере и мучење, да више ниједном Србину не падне на памет да крије муслиманске породице.“
Довели су га пред гомилу. Од Милутина се тражило да некога од њих препозна. Касније ћемо сазнати да је у питању био Асим Санџић, који се налазио у првим редовима, и још један логораш, кога нисмо познавали. Милутин је доведен и тражено је да покаже на Асима. Тиме, рекли су, може себе спасити од гријеха који је починио кријући муслиманску породицу.
Али Милутин се тмурно окренуо и рекао: „Нема их. Нису ту.“
Разбјеснили су се и одвукли га у свлачионицу, одакле су се одмах зачули потмули ударци и крици Милутина и неке жене. Је ли то била његова жена? Нисмо знали. Гвожђем су ударали по њима, препознавали смо по звуку средство којим су тучени.“
У друштвима изопачених резоновања, у којима се херојем проглашава свако ко служи „нама“, иако је у стварности био психопатски крволок чији се крвави трагови углавном поклапају са траговима новца, а издајником свако ко је прије Србин, Муслиман или било шта друго био људско биће са емпатијом — Милутин и многи њему слични бивају заборављени. Он нема споменика у родном крају, по њему се не зову ни школе, ни мостови ни спортске дворане. А то је због тога јер није био „и херој и злочинац“ из резоновања злокобних транзиционих полуинтелигената и политиканата. Био је само херој. Био је оно чега се свако ко гради изопачене и наказне митове боји — тиха, непоколебљива истина о природи зла.
