Пише: Вук Бачановић
Политички историчар црногорске националистичке провенијенције Бобан Батрићевић велики је критичар српског десничарског ревизионизма Другог свјетског рата, поготово оног који се одвија у Црној Гори и нажалост постаје један од не само морално неприхватљивих већ катастрофално штетних амблема српске националне политике.
Многе од Батрићевићевих критика су утемељене. Непобитна је чињеница да је Павле Ђуришић био колаборатор најприје италијанског, а потом и њемачког окупатора, од којег је примио чак и Жељезни крст, као што су непобитни и извори Гестапоа према којима је поп-војвода Момчило Ђујић још ’44. проповиједао да Срби морају бити уз Хитлера, јер се Хитлер бори против комунизма – и то у вријеме када десетине милиона православних војника Црвене армије, с благословом Руске цркве, ослобађају своју отаџбину и јуришају на Берлин.
Нажалост, српска политика у Црној Гори данас врло дисциплиновано наставља ту ревизионистичку мантру српске деснице из деведесетих – мантру која је српском народу учинила оно што ни многи спољни непријатељи нису успјели: одузела му је историјско достојанство, разбила му антифашистичко и антиколонијално насљеђе и претворила га из жртве и борца против фашизма у оптуженика сопствене историје. Да не говоримо да је допустила дукљанском ревизионизму цјелокупне црногорске историје да киднапује историју и тековине НОБ-а и реинтерпретира их у складу са црногорским националистичким ревизионизмом Другог свјетског рата.
Међутим, ко је у цијелој тој причи Бобан Батрићевић скупа са групицом истомишљеника, групицом црногорских националиста који се представљају као антифашисти?
Док у Подгорици с висине дијели индексе из чистоте антифашизма и проглашава ко је достојан да спомене Холокауст, а ко није, у Бриселу осване као ВИП гост породице из најмрачнијег подрума усташке емиграције. Професор борбе против „ревизије Другог свјетског рата“ у Европски парламент не одлази на позив неке јеврејске организације или антифашистичког удружења, него – по позиву Давора Иве Штира, унука истакнутог члана усташке емиграције и првог сарадника Макса Лубурића. Ако је споран, а без икакве сумње јесте, равногорски ревизионизам, како се онда зове антифашистички ходочасник који на Молитвени доручак стиже у организацији породице из Лубурићевог адресара?
На фотографији из Брисела, Батрићевић стоји уз Томислава Сокола, екстремног хрватског националисту из ХДЗ-а, политичко крило струје која код куће годинама релативизује НДХ, гледа кроз прсте „За дом спремни“ и Томпсоновим концертима, али се у саопштењу скромно представља као „значајан познавалац прилика у Црној Гори“. Кад такав кадровик европске деснице, заједно с црногорским професором, расправља о „опасностима које пријете од недемократских и антиевропских актера“, то звучи као панел о вегетаријанству на који су позвали двојицу власника клаонице.
Код куће, свака четничка шајкача на телевизији је цивилизацијски скандал, доказ наступајућег мрака и „повратка фашизма“. У Бриселу, пак, није никакав проблем да се са биолошким и идеолошким насљедницима усташке емиграције гради „динамичнија сарадња црногорских и хрватских академских институција“ у свјетлу „европских интеграција“. Тамо ријеч „ревизија“ мистериозно нестаје из рјечника: у оптицају су само „перспективе ЕУ чланства“ и „изазови црногорског идентитета“.
На крају, испада да је најстрожи судија за туђи ревизионизам управо онај који се најопуштеније креће по простору гдје се усташка биографија пере у „демокршћанство“ и „европске вриједности“. Равногорски ревизионизам је, по њему, смртни гријех; али авионом отпутовати у Брисел на Молитвени доручак у режији насљедника „генерала Дрињанина“ – то је већ виша фаза модерног антифашизма, са дневницом, протоколарним осмијехом и савршеном фотографијом за Инстаграм.
Ту ствари постају још трагикомичније: Батрићевић све ово не прича са неке универзалне антифашистичке позиције, него практично наступа као гласноговорник идеолошке линије црногорског фашисте и Павелићевог савезника Секуле Дрљевића и дјелатник институције која штампа књига црногорског фашисте Савића Марковића Штедимлије. Оног истог Дрљевића који је, пошто је одрадио пакт са Павлом Ђуришићем, „аранжирао“ му смјештај и ликвидацију у Јасеновцу, па онда кооптирао велики дио црногорских четника који су, заједно са снагама НДХ, завршили као заробљеници НОВЈ на Блајбургу.
Према томе, кад црногорски навијачи сљедећи пут (историјски сасвим исправно) буду скандирали о усташама и четницима који су заједно бјежали, вриједило би да знају и сљедеће: да је крајње недосљедно то чинити, не само из позиције ходочасника на гроб италијанског полицијског сарадника Крста Зрнова Поповића, кога су власти ФНРЈ стријељале као квислинга, него и уз прећуткивање политичких афилијација Батрићевића и сличних „антифашиста“ са транспарентно проусташким хрватским политичарима.
Дакле, досљедна парола би била: „Усташе, четници и црногорски фашисти, заједно сте бјежали!“
Али, да ли уопште може да чује ишта од овога поменути политички интелектуалац који је недавно, сав поносан на своју „дијагностику“, изјавио да „пописи становништва указују да Црногорци нестају без рата, односно да се идеологија ‘Српског света’ најбоље прима без рата“? Као да је највећи скандал на Балкану то што људи у миру и својевољно попуњавају рубрику „националност“, а не то то што смо у претходном вијеку заиста свједочили логорима, клаонициама и пројектима физичког истребљења оних који се усуђују да се шире мирним путем. Још је бизарније што његово резоновање готово у ноту подсјећа на „откриће“ хрватског лобисте Едварда П. Џозефа у стратешком документу Института за вањску политику Универзитета Џон Хопкинс и Вилсон центра (SAIS) из 2022, који је, узгред, у потпуности пригрлио и врхбосански надбискуп Томо Вукшић: да је један од „кључних проблема БиХ… бошњачки демографски опортунизам“. Другим ријечима, проблем нису ратови, него – погрешни људи се рађају у погрешној вјери и народности и погрешно заокружују на попису.
Али опет, шта очекивати од човјека који најприје утврди да црногорску цркву треба стварати „уз помоћ Сарајева“, да би онда отрчао на ноге потомку човјека који је то Сарајево 1945. напустио вјешајући његове становнике погрешних убјеђења на крошње највећег градског двореда.
Дакле, допуњена парола: „Усташе, четници, црногорски фашисти, заједно сте бјежали“ се мора примијенити и на једног од коловођа црногорско-националистичког историјског ревизионизма иначе ће њени корисници такођер остати недосљедни. Без обзира што Батрићевић и њему слични данас не бјеже према Блајбургу, него према Бриселу са беџом „ЕУ вриједности“ на реверу.
На крају, испод свих учених фраза црно о Холокаусту, идентитету и европским вриједностима, остаје језгро једне те исте премисе, које се нико не усуђује да изговори до краја: да је „проблем“ кад се други множе, опстају и трају без рата. А то није ништа друго него стара, добро упакована, глобално распрострањена формула националног шовинизма, ма којим количинама лажног алтруизма и глумљене емпатије се маскирао: „Ми нисмо шовинисти, ми се само бранимо од урођене геноцидности свега што није – ми.“
