Пише: Вук Бачановић
Андреј Николаидис је генерално мрачан аутор, писац код којег се испод свакодневице увијек осјећа хладноћа старе гробнице из које само што извирила рука неумрлог скелета који долази по нашу дјецу. Али у тексту Као сахрана Ратка Младића, тако изгледа истина обаљеном на сарајевском порталу Одговор, блиском Странци демократске акције, успио је превазићи и самога себе. Јер овога пута своју псеудоантрополошку дијагнозу не нуди као страх, слутњу или упозорење, него као саму „истину“. Сахрана Ратка Младића за њега није манифестација једног политичког и идеолошког миљеа, па чак ни доказ дубине српског друштвеног пораза крајем 20. и почетком 21. вијека, него раскривање трајне природе ствари: иза свих прича о помирењу, сарадњи, нормалном животу и заједничкој будућности крију се исти они људи који само чекају нови тренутак да понове зло из раздобља 1992-1995.
И Николаидис ту више не оставља нарочито много простора за неспоразум. „Клали су четрдесетих, клали су деведесетих“, па ће, вели, чим буду могли, клати поново. Људи ће дотад, наивчине једне, слушати једни другима музику, глумци ће играти у туђим филмовима, Сарајлије ће одлазити у Београд, Београђани у Сарајево, јести, пити, заљубљивати се, дружити и умишљати да су људи. А онда ће се показати да су пјесме, пријатељства, љубави и деценије заједничког живота биле тек еукалиптусова шума иза које је стрпљиво чекала наоштрена кама. То Николаидис назива „истином“.
Проблем је што Балкан већ има превише гробова насталих управо из таквих „истина“.
Недавно је новосадски правник Стефан Самарџић у једној београдској дијалошкој емисији говорио о своме оцу Слободану, познатом сарајевском музичару и кантаутору. Слободан Самарџић није био војно лице нити је био политички ангажован. Његова супруга Нада свједочила је пред Судом БиХ да је „волио овај град“ и да је био „лојалан само гитари и музици“. У мају 1992. одведен је заједно са Станом Шеховац и Радомиром Гојковићем. Према свједочењу које је касније изнесено пред судом, троје људи је убијено, а полиција је њихова тијела фотографисала. Слободанови посмртни остаци до данас нису пронађени. Суд БиХ је у засебном предмету правоснажно утврдио постојање незаконитих заточења, мучења и убистава српских цивила на Алипашином Пољу које су чинили припадници ТО „Стела“ и специјалних јединица Армије РБиХ.
Стефан годинама тражи управо оно најосновније, тијело свога оца. Његова реченица из једног ранијег разговора можда говори више од читавих томова наше индустрије националног сјећања: „Сарајево не смије себи дозволити да се гази по костима мртвих цивила.“
У најновијем интервјуу је говорио и о искуству своје породице из времена НДХ. О томе се, каже, у кући није живјело као у перманентном историјском бункеру. Његов отац није вјеровао да се четрдесет прве могу једноставно вратити. Остао је у Сарајеву. Вјеровао је људима и граду у којем је живио. И управо је ту убијен, а тијело му је, по свему судећи бачено на градску депонију.
Аутор ових редова имао је прилику разговарати са десетинама Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине који данас живе у Београду, Новом Саду и другим дијеловима Србије. Неки су дошли 1991. или 1992, а неки још 1971. и 1972, послије Хрватског прољећа. Разликовали су се по свему могућем, образовању, политици, карактеру, односу према Југославији, вјери и комунизму, али се једна реченица враћала готово ритуално: отишли смо јер нисмо хтјели чекати да нам се понови 1941.
И шта сада да радимо с тим?
Да ли чињеница да је Слободан Самарџић погријешио када је вјеровао да му се 1992. ништа неће догодити доказује да су морбидни пророци попут Николаидиса заправо увијек у праву? Да ли Стефанова породична историја доказује да је сваки његов сународник који је 1991. говорио „опет ће нас клати“ заправо посједовао непогрешиви радар за разумијевање историје? Или трагедија Слободана Самарџића и његових комшија указује на нешто много неугодније и много сложеније: да се ужас може поновити, али да из тога нипошто не слиједи да се мора поновити, односно да су постојали и многи којима се није поновио, нити да је будући злочин записан у геному сусједног народа?
Јер ако прихватимо Николаидисову логику, онда морамо бити досљедни и према много старијим страховима. Србин из Хрватске, или из дијелова Босне и Херцеговине у којима су се почетком седамдесетих осјећали одјеци Хрватског прољећа и поновног отварања националног питања, који је тада говорио да се „спрема нова 1941“, не би више био човјек чије су породично памћење, ратна траума и политичке прилике произвели можда разумљив, али ипак опасан страх. Морао би бити проглашен пророком. А онај који је двадесет година касније, видјевши референдумска везивања шаховнице и полумјесеца, тај страх пренио на читав један народ, па у муслиманском или хрватском сусједу – а ради вишегодишњег хушкања морбидних пророка – унапријед и без икакве конкретне кривице препознавао будућег убицу, не би био заробљеник историјске трауме и националистичке параноје, него човјек којем се, Николаидисовим рјечником, једноставно „открила истина“.
Ту долазимо до најбизарнијег дијела Николаидисовог мудровања.
Такав начин резоновања није супротан ни усташкој идеји. Он јој је запањујуће близак по структури. Усташки поглед на Србе није почивао само на тврдњи да су одређени Срби нешто учинили, него да Србин као историјски тип људског бића носи пријетњу коју треба превентивно уклонити. Колективна припадност проглашава се дијагнозом, историја постаје псеудобиологија, а злочин је унапријед садржан у погрешном имену и презимену починиоца. Николаидис, наравно, не заговара логоре нити физичко уништење. Али његова псеудоантропологија „клаће опет чим буду могли“ припада истој породици мишљења: појединац престаје бити морални субјект и постаје привремено разоружани примјерак историјски опасне расе.
Зато је црнохуморно замишљати крајњу практичну консеквенцу те филозофије. Потребно је, ваљда, параноично надзирати сваког Србина, нарочито ако је пристојан, слуша Халида Бешлића и има много пријатеља Бошњака. Такви су, чини се, најопаснији. Под капутом можда држи наоштрену каму и само чека посљедње тактове „Први пољубац давно заборављен“ да се коначно, када то наивни најмање очекују, разоткрије као поклоник култа из Кингове Дјеце кукуруза.
Ово можемо категорисати као црни хумор само док се не присјетимо колико је људи у бившој Југославији побијено управо након што је неко такву будалаштину престао сматрати будалаштином.
Јер шта је основни сиже мита који већ три деценије најоданије присталице сахрањеног Ратка Младића граде око њега? Управо ово: Срби су клани 1941, свијет им тада није помогао, непријатељи су се деведесетих вратили, а Младић је био човјек који је разумио „истину“ прије осталих и одлучио да народ више никада неће дозволити да буде поклан. Свако упозорење да се не може унапријед прогласити кривим читав други народ проглашавано је наивношћу. Свако повјерење у комшију било је самозаваравање. Свако „неће ваљда“ проглашено је илузијом погубнуом за биолошки опстанак.
Или како је то у свом признању кривице пред Хашким трибуналом 2002. формулисала Биљана Плавшић:
„У то вријеме лако сам саму себе убиједила да је ријеч о опстанку и самоодбрани.“
Другим ријечима, Николаидисов текст и мит о Младићу имају различите јунаке, различите жртве и потпуно супротне моралне предзнаке, али дијеле исти драматски сиже.
„Клали су нас. Клаће нас опет. Само чекају прилику.“
Разлика је углавном у замјеницама.
Можда је зато истина о људским бићима ипак мање спектакуларна од Николаидисове „истине“. Људи нису виле, але и бауци из балканске митологије. Вратимо се некада Вени Дас: насиље није само провала која прекида свакодневни живот, оно може бити „уткано у свакодневно“. Људи су на дневној бази кукавице, хероји, убице, спасиоци, равнодушни посматрачи или пријатељи, зависно од институција, идеологија, ратова, страхова и, на крају крајева властитих избора који се никада у историји нису манифестовали као монолитни, осим у рђавим фантазијама. А гдје су у тој метафизици крви економске кризе, распад тржишта и државе, борба за имовину, ресурсе, радна мјеста и контролу над територијом, друштвене класе које у рату нешто губе и оне које на њему енормно добијају; или ћемо заиста повјеровати да ратови почињу тако што се човјек једнога јутра пробуди и напросто пожели заклати дојучерашњег пријатеља? Да је периодично клање записано у геному, не би било ни кривице ни заслуге, ни политике ни историје. Постојала би само канцеларија за расну зоологију, са одговарајућим печатом, формуларом и дежурним чиновницима задуженим за клање.
А ако ишта вриједи научити из 1941. и 1992, онда то није да постоји кристална кугла у којој се јасно види да ће „они“ поново клати чим буду могли.
Него да ће увијек бити људи који ће вас покушати увјерити да хоће. И да су ти људи, свјесно или несвјесно дио пропагандне машинерије оних који збиља желе да до таквог клања дође, или да експлоатишу страх који таквим пророчанствима настаје.
То је можда и најопасније балканско самоиспуњујуће пророчанство: најприје вас увјере да ће вас комшија неминовно заклати, а онда вам свака мјера предузета против њега почне изгледати као самоодбрана.
И управо су људи који вас у то увјеравају међу најопаснијим људима које ћете икада сусрести.
Извор: Зета Портал
