Пише: Вук Бачановић
Један од и даље најраширенијих облика интелектуалне лијености који се глобално продаје као најузвишенији морални чин јесте сваљивање мана цјелокупног система на једног човјека. Све што треба учинити је њега, као неку врсту средњовјековног демонског бића треба протјерати из приче и тиме поправити стварност. Тако добијемо политичку бајку за одрасле: био једном један ружан, груб и неваспитан предсједник, и он је покварио све. А систем? Он је суштаствено одличан, само му треба вратити мало више бонтона, одабраних ријечи и придодати још покоју Нобелову награду за мир у паузи генерисања криза и подметања ратова и геноцида.
Али шта ако није до Трампа?
„Уторак ће бити Дан електрана и Дан мостова, све у једном, у Ирану. Неће бити ничег сличног!!! Отворите јебени мореуз, ви луди гадови, или ћете живјети у паклу – САМО ГЛЕДАЈТЕ! Нека је хваљен Алах. Предсједник DONALD J. TRUMP.“
Ето га. Чисто, брутално, без икаквог дипломатског филтера. Нема више „забринути смо“, нема „позивамо на уздржаност“, нема „међународна заједница“, нити борбе за демократизацију. Само: отвори мореуз или пакао. И сада се сви саблажњавају, хватају за главу и праве невјешти узвикујући: „Је ли могуће, па какав је то човјек?“
У стварности, проблем почиње управо тамо гдје ова реченица постаје разумљива.
Јер, ако мало пригушимо моралистичку драму и укључимо мозак, видимо да је ово само нека врста неугодно искреног превода политичке реторике која траје деценијама. Разлика између Трампа и његових претходника није у томе што он ради нешто суштински друго, него у томе што не глуми да ради нешто друго. Други су пријетили уз намјештени осмијех и лошу, лицемјерну дипломатску поезију, док је његов начин више начин Швабиног оца Стојана (Мики Манојловић) из Рана који комшиници (Јелисавети Сабљић) пријети да ће јој се „посрати на Страдун“ . Суштина – иста.
У том смислу, није јасно како је Трампово дивљаштво другачије од оног америчке државне секретарке из времена Обамине администрације и Трапове противкандидаткиње Хилари Клинтон, када је 2016. изјавила:
„Желим да Иранци знају да ћемо, ако ја будем предсједница, напасти Иран. Без обзира на то у којој се фази развоја налазио њихов нуклеарни програм, ако би икада разматрали напад на Израел, били бисмо у стању да их потпуно уништимо.“
И ту долазимо до онога што је Џон Белами Фостер, марксистички теоретичар и неко ко није склон карикатуралним објашњењима, прилично прецизно формулисао: олигархија у Сједињеним Државама није никаква новост која је „дошла с Трампом“. Она је ту одавно, само што је након кризе 2008. године престала да се стиди свог транспарентног наступа. Концентрација капитала је толико порасла да више није довољно да капитал „утиче“ на државу – он мора да њоме директно управља. А кад већ управља, зашто би се претварао да то не чини? Фостер иде даље и констатује нешто што звучи као да је испало из приручника страве и ужаса, али је нажалост потпуно стварно: најмоћнији сегменти данашњег капитала – посебно високотехнолошки – дубоко зависе од војне потрошње и војних технологија. Преведено на народни језик: без рата нема профита, без профита нема раста, без раста нема система. Дакле, рат није грешка ни аномалија која се може кориговати. Рат је бизнис модел. А ту се лијепо надовезује и Мајкл Робертс, онај упорни британски економиста који већ годинама квари расположење свима који религијски вјерују у бесконачни напредак. Његова поента је готово увредљиво једноставна: профитна стопа има тенденцију пада. Не зато што су капиталисти одједном постали неспособни, него зато што сам систем, својим развојем, подрива извор профита – све више машина, све мање живог рада, све мање онога што уопште ствара вишак вриједности. И онда, као сваки пристојан систем у проблему, капитал почиње да тражи спас: шпекулације, експанзија, притисак на рад, и – наравно – тоталитарна држава.
Робертс управо ту види кључ за разумијевање све агресивнијих империјалних политика: како профит опада, тако расте потреба да га неко „подупре“ споља – контролом ресурса, тржишта, па и директном силом. И, наравно, ратом. Јер, на крају дана, није то питање стила или темперамента одређеног политичара, него биланса. А биланси, као што знамо, немају морал, већ наступају у ступцима, дисциплиновано као СС трупе.
Другим ријечима, кад већ имамо систем који економски зависи од перманентног рата и политички га нормализује, није никакво чудо што у кризним временима почиње да генерише све опскурније и крволочније личности.
Систем који живи од прождирња друштава, ресурса, рада, истине и на крају самих људских бића, прије или касније почиње да тражи политичке типове који ће ту трампистичку логику изговорити наглас. А кад елите осјете да губе тло под ногама, да профити више не таложе тако лако као прије, да је друштво пуно страха, несигурности и разјарене фрустрације коју су саме изазвале, онда је народу тешко ријетко понудити сталожене књиговође и рачуновође. Не, тада се из подрума историје извлаче лажни пророци, месије, разни суманути чувари „светих вриједности“, национални егзорцисти и остала политичка фауна која урла о Богу, крви, тлу, судбини и спасењу, док у позадини добит пребројавају искључиво чиновници царства земаљског, а баш никако Царства небеског. Заправо, такви су њихове прве жртве.
Вук Бачановић: СПС, ДПС, СНСД и СДП БиХ: од братства и јединства до подаништва
Јер канибалски систем тражи канибале.
Ту би Марвин Харис, онај непријатно рационални антрополог који је имао обичај да у свакој „светој причи“ тражи врло несвете разлоге, само слегнуо раменима. Његова поука је била једноставна: људи не вјерују у ствари зато што су полудјели, него зато што те ствари имају функцију у свијету у којем живе. Кад се друштво распада, идеологије постају опскурније, агресивније, апсолутније. Не зато што је небо одлучило да нам пошаље безумне фанатике, него зато што је земља учињена неподношљивом.
Безумни фанатик није грешка у систему – он је његов модус операнди. Он служи да стварне проблеме преведе у погрешан језик: из експлоатације у „гријех“, из економије у апокалиптичку псеудотеологију, из империјалистичке експлоатације у „сукоб цивилизација“. И тако народ, умјесто да пита ко му је одузео елементарна средства за живот, почиње да расправља ко је довољно чист, довољно вјеран, довољно „наш“ и кога требамо заклати да би то тако и остало.
А систем? Он ради као сат.
Сад све то саставите: олигархија која управља државом, економија која зависи од рата, профит који тражи нове жртве, политика која нуди бизарне фанатике као рјешење и повратак „добрим старим временима“. И онда дође Трамп и каже: отвори мореуз или ћеш добити пакао.
Па шта је ту, заправо, ново?
Можда само то што више нема превода на језик пристојних и емпатичних – заправо већине – људи који су се тјешили илузијом да ствари неће завршити на начин на који наочиглед цијелог свијета завршавају.
Зато право питање није: како је могуће да амерички предсједник овако говори? Право питање је: како је могуће да смо толико дуго вјеровали да то не говори – само понешто љепшим ријечима, са више интерпункције и са мање узвичника.
И, да завршимо како и приличи крају једног вишедеценијског самообмањивања:
Сви ви који сте се у новембру 1989. – чак и из потпуно исправних разлога – веселили паду Берлинског зида, ево чему сте се веселили.
