Пише: Вук Бачановић
Аналитичар америчког конзервативног тинк-тенка Фондације Насљеђе (The Heritage Foundation), Макс Приморац — дијете хрватских имиграната из Херцеговине који име Макс свакако није добио по Максу Рихтеру и високо позициониран у трампистичком кругу — изнио је став који је у Србији, Црној Гори и БиХ углавном прошао испод радара, иако прецизно кондензује процесе који се данас одвијају на терену. Полазећи од наратива о „тужној судбини“ Хрвата у БиХ и демографском паду који погађа и БиХ и саму Хрватску — а који је, у великој мјери, посљедица дугог постјугословенског друштвеног расула и економских миграција — Приморац то питање одмах преводи у језик геополитике и безбједносних граница. У том контексту, изјавио је и сљедеће:
Посљедња ствар коју Хрватска сада треба, или НАТО, или ЕУ, јер је то иста граница, је да (хрватски народ у БиХ оп.а.) остане с још једним прокремaљски оријентираним српским ентитетом и радикализираним муслиманским ентитетом. У овом тренутку мислим да је једини начин да се то спријечи и да се осигура хрватска и европска граница јесте да постоји трећи ентитет. Иначе ће хрватска заједница нестати.
Оно што је у овој изјави кључно није ни брига за „хрватски народ“, ни наводна узнемиреност због његове наводне угрожености, већ начин на који се БиХ хладно редукује на санитарни појас и „границу“: као да су људи, институције и читав један политички простор тек стражарница ЕУ и НАТО-а, па је онда логично да се унутрашње уређење земље подешава према потребама граничних патрола, а не према било каквој идеји коегзистенције три аутохтона народа, њихове равноправности или економске обнове. „Трећи ентитет“ се ту не појављује као рјешење неког стварног, опипљивог проблема живота (плата, школа, болница, стан, сигурност за хрватски народ), него као геополитичка протеза у оквирима нове расподјеле геополитичке моћи.
Синтагма „прокремаљски ентитет“ плус „радикализовани ислам“ није случајна, него је школски примјер политичког расизма у савременом кључу „цивилизираног свијета“: не мораш никога назвати нижом расом да би га у јавном дискурсу претворио у трајну пријетњу, у „безбједносни проблем“ који се не рјешава политиком и правом, него карантином и преграђивањем. Српски политички простор се ту есенцијализује као пета колона Москве (чак и онда када је реалност таква да и Београд и Бања Лука најпонизније клече пред Вашингтоном и Европском унијом нудећи територије и ресурсе за џаба у замјену за одржавање владајућих кланова на власти), а муслимански као природно склон екстремизму — као да је само постојање једне заједнице већ полазиште за сумњу.
Парадокс је да се и српски и бошњачки политички естаблишмент „удвара“ управо тој безбједносно-расистичкој слици себе самих јер им краткорочно доноси политичку ренту: Додик своју моћ гради на непрекидној производњи егзистенцијалне пријетње („исламска опасност“, „муслиманска пријетња“) и истовремено се легитимише као геополитички изузетак који има „покровитеља“ у Москви – иако се ради о политичком маркетингу без покрића у реалполитици. Драшко Станивуковић, актуелни градоначелник Бањалуке, такођер не излази из тог оквира јер опстаје на истом бирачком тржишту у РС: критикује Додика, али истовремено пази да никад не уруши основну матрицу „одбране ентитета“ и тобожњег анти-НАТО рефлекса иако му, као и Додик, суверено служи.
На другој страни, Дино Конаковић, као про-западни министар спољних послова БиХ покушава да међународним партнерима „прода“ најједноставнији наратив – Република Српска као руска испостава („руска подморница“) – и тиме цементира управо Приморчеву расистичку формулу „прокремљског ентитета“, у којој се европска политика своди на граничну безбједност. Исти посао суштински обавља и Конаковићева опозиција, младомуслиманска СДА и тобоже грађански ДФ, који кандидовањем опскурне личности Славена Ковачевића за хрватског члана Предсједништва БиХ на изборима 2026 – који ће, уколико дође до већ виђеног изборног инжењеринга бити изабран бошњачким гласовима – чиме се добија нова медијски свјежа верзија „случаја Комшић“ као доказ да се хрватска позиција може поново „прегласати“, па се онда сва прича о наметнутим измјенама изборног закона од стране Високог представника – и, у крајњој линији, о трећем ентитету – лакше продаје као нужност самоодбране.
Кад је Андреј Пленковић дошао у Бањалуку, дочекао га је практично читав политички „први ред“ српских политичара. Били су присутни и Милорад Додик и Драшко Станивуковић, што је симболички кључно — јер показује да се унутрашње свађе суспендују кад дође тренутак за „међудржавно“ фотографисање и легитимацију преко Загреба. Једни друге у студију зову издајницима, страним плаћеницима и гробарима народа, али кад стигне хрватски премијер, односно финансијски инспектор, да не кажемо гаулајтер у балканској крчми сви устану на ноге: „Добро нам дошли, извол’те, само реците гдје да станемо да се види и за дневник.“
Идентичној матрици смо свједочили и у Загребу, на конференцији поводом 30 година Дејтона („30 година након Дејтона: Тражење локалних рјешења“), гдје је домаћинска осовина Пленковић–Грлић Радман окупила регионалну елиту, а Конаковић се појављује као „конструктивни партнер“ и износи тезу о највећој кризи од Дејтона и „руском утицају“ као кочници.
Дакле, Бошњаци и Срби се код куће, у дејтонском понижавајућем протекторату, међусобно оптужују, љагају и праве од другог апокалипсу у људском облику – а кад треба код спољног арбитра показати озбиљност и „стабилност“, сви колективно прелазе у режим патетичне покорности.
Оно што се заправо збива јесте понешто измијењени сценарио деведесетих, али са истом основном логиком „употребе за разбијање“. Као што је хрватска политика у раној фази распада СФРЈ примарно капитализовала бошњачки интерес и енергију усмјерене против Југославије – да би тиме ојачала сопствену позицију у процесу разбијања и редефинисања простора – тако данас, у новим околностима, капитализује српски фактор као полугу за преуређење дејтонског протектората. Српска „реметилачка“ улога, стварна или медијски наглашена, постаје погодан аргумент да се захтјеви за дубљим унутрашњим редизајном БиХ представе као нужност „стабилности“ и „заштите границе“, а тај редизајн, једном покренут, лако може склизнути у процес који фактички поткопава постојећи поредак и води његовом распаду или радикалној трансформацији. Како би у таквом исходу могли проћи Срби, није велика непознаница: довољно је да пажљиво погледају судбину Бошњака који су 1992–1993. године у добром дијелу рачунали на хрватско и европско савезништво као заштиту од „барбара са истока“, да би касније увидјели да савезништво траје тачно онолико дуго колико траје његова употребна вриједност у широј стратегији разбијања и прекрајања.
Када је у питању Црна Гора, уклапање у загребачке расистичке обрасце функционише идентично.
Хрватска је у протеклих пар година према Подгорици наступала из позиције чланице ЕУ која има право вета и спремна је да га користи као дисциплинску палицу: већ током расправе о резолуцији о Јасеновцу из Загреба су стизале поруке да ће то „сигурно успорити“ европске интеграције Црне Горе, а потом је Хрватска заиста блокирала затварање Поглавља 31 (спољна, безбједносна и одбрамбена политика). У свему томе се као изговор користи Вучићева изопачена радикалска верзија агресивног „српства“, које, суштински није ништа до ријалити тигар од папира који је спреман да покорно изврши све задатке: од литијумских рудника до укидања задњих трагова српске државности на Косову, док Република Српска и Срби у Црној Гори представљају ситан кусур.
У таквој атмосфери, дио антисрпских црногорских националиста и самопроглашених „антифашиста“ инстинктивно тражи спољног покровитеља и симболичку верификацију у Загребу (као „европској адреси“), па пристаје на језик и оквир у којем је Црна Гора корисна као антитеза „српском свету“ и мост ка хрватским интересима у региону. То понекад иде до карикатуралних сцена у којима хрватски екстремнодесни актери (попут Велимира Бујанца) јавно позивају на савез „правих Црногораца“ и Хрвата против „српског света“ — што показује колико се лако идеолошке етикете („антифашизам“) претварају у геополитичко навијање за туђе интересе. Парадоксално, тиме завршавају на истој објективној страни са Додиком: он производи и храни наратив о „руској/српској реметилачкој зони“ у БиХ, они га појачавају као регионалну „пријетњу“, а Загреб из оба случаја конструпе исти аргумент – да су потребни нови механизми контроле и преуређења (изборни, уставни, територијални) како би се „осигурала граница“. Иако се унутар региона међусобно презиру, њихови потези се савршено уклапају у исту спољну матрицу притиска и редизајна.
Излаз из овог кошмарног лавиринта није у још једном „спасоносном“ хрватском ентитету у БиХ, ни у новој серији међусобних оптужби, него у свјесном раскиду са расистичким наметом — и спољним и унутрашњим — који Србе редукује на „прокремљску зону“ која то није, Бошњаке на „радикализовани ислам“ којег у БиХ готово да нема, а Црну Гору на протекторат који се дисциплинује ветом и бруталним понижавањем. То је, у смислу империјалистичких стратегија, класичан механизам управљања периферијом: центар производи карикатуре, локалне елите их прихвате као валуту легитимације, а затим се сва политика сведе на то ко ће вјештије одиграти улогу у туђем сценарију. Док год српска, бошњачка и црногорска политика (без обзира воде ли је Срби или национални Црногорци) пристају на тај језик и на туђи оквир — па се онда унутар њега свађају — заједнички раде на истом исходу: самоодрицању од стварне политике и припреми терена за „рјешења“ која ће им, кад затреба, бити испоручена споља. У виду заједничке истраге.
