Пише: Вук Бачановић
„Референдум – прича о измишљеној слободи“ није документарац, него таблоидни сплачинограм новосадског Центра за друштвену стабилност, институције чије име звучи као да га је основало Министарство за дестабилизацију, а то је зато јер га управо такво министарство и јесте основало. То одаје савршена колонијална реторика. Кад се режимска пропаганда крајњег морбидитета назове стабилношћу, а пријетња „ћераћемо се још“ културним дијалогом, јасно је да смо ушли у ону димензију напредњачке зоне сумрака у којој удружење пиромана отвара школу противпожарне заштите.
Због тога нема нарочите потребе за дубинском анализом садржаја ове вучићевштине, јер је већ на нивоу њене реторичке конструкције и симболичке режије јасно са каквом је политичком намјером произведена. Њен циљ није да понуди озбиљно објашњење сложене генезе србијанско-црногорских односа — што би, уосталом, захтијевало извјесну мјеру историографског знања, архивског рада и интелектуалне дисциплине, а не само таблоидну монтажу праћену музиком за полуфинале „Задруге“. Напротив, њена суштинска функција јесте да унапријед делегитимише и морално компромитује сваки облик природног србијанско-црногорског приближавања, представљајући га као нешто подозриво, понижавајуће или историјски „нечисто“.
Вук Бачановић: Срећан Дан независности и угодан боравак „неђе друго“
У том смислу, читав овај квазидокументарни подухват више подсјећа на колонијални приручник за управљање периферијом него на историјски филм. Јер империјална логика одувијек почива на истом принципу: сродне заједнице треба држати у стању трајне међусобне сумње, а њихове културне и историјске везе непрестано тровати вулгаризованим наративима о „издаји“, „срамоти“ и „нижој раси“. Зато овдје није ријеч о историји, него о политичкој технологији производње гађења, прилагођеној епохи у којој Информер глуми институт, а таблоидни кафански трач о сексуалном моралу прабаба у којој су потлачене жене главни кривци, покушава да се представи као историјска анализа.
Управо због тога је и одабрана морбидна инсинуација о италијанским војницима који су „чували“ цетињске породице, а нарочито жене, док су Цетињани ратовали „широм Југославије“. Потпис наручиоца је више него видљив — порнографска фантазија Вучићевих таблоида пресвучена у документаристички капут. У том тренутку филм престаје бити чак и пропаганда и постаје биртијски графит најгоре врсте: мизогин, прљав, воајерски, са свим оним препознатљивим смрадом Информерове имагинације: историја не тумачи него увредљиво сексуализује, док плаћени олош навија.
Али управо ту настаје савршена симбиоза двије биједе. Београдска пропагандна баруштина набацује лопту оној најпростијој струји црногорског суверенистичког медијског фолклора, нарочито око портала Актуелно, гдје се годинама производи контра-митологија о „шетачима опанака“. Тамо се, рецимо, „шетање опанака“ годинама представља као наводни „древни српски обичај“, уз приземну причу о домаћинима који шетају око куће док Османлије „обављају неодложне послове“ са женама из породице.
Има тога још: наслов „Чим претке угурају код Цетиња, они опанци који су шетани око куће, нијесу њихови“, па коментаторско оргијање о „Вучићевим шетачима опанака“, „поповима Цркве Србије“ и „БИА“, или досјетке о „четничком опанку“. То је исти симболички муљ, само са обрнутим предзнаком: једни Црногорцима поручују да су измишљени, други Србима и оним Црногорцима који цијене своје српско насљеђе да су опанчарска нижа раса. Једни жене претварају у средство понижења града, други опанак у доказ расне заосталости.
Што нас наводи на закључак да ово није политичка полемика, него аутоколонијални вашар. Умјесто сукоба програма о томе како приближити културолошки најсродније народе, добијамо такмичење у томе ко ће коме доказати да је мање цивилизован, мање европски, мање господски, мање достојан историје и још горе, ко се треба више стидјети због изложености властитих жена империјалном сексуалном насиљу. У таквој имагинацији народ не постоји као радник, подстанар, пензионер, студент, незапослени или човјек коме пропада болница и школа, него као антихристовска етнографска карикатура: опанак, шубара, брк, гусле, туђа жена, туђи ђед, туђе поријекло.
Међутим, односи моћи су пресудни.
Зато је Вучић – који наравно у порнографском иживљавању свог института не види ништа спорно – некрунисани краљ оваквог поретка. Не зато што ствара „српски свет“, него зато што је прихватио улогу чувара балканског резервата међусобног најпсихопатскијег понижавања. Његова стабилност је стабилност септичке јаме: све мирује, ништа се не развија, само се редовно пушта нови талас смрада да се народи не би случајно сјетили да имају заједничке материјалне интересе, а не само ритуалну обавезу да једни другима мјере опанак, крвна зрнца и наводни цивилизацијски ранг у односу на стандарде вијековних колонизатора.
