Пише: Вук Бачановић
Аднан Чиргић је још једном изашао са својом омиљеном тирадом: да „антифашистичка Црна Гора“ и „светосавље као државна религија“ не могу заједно. На први поглед, звучи као да је рекао нешто важно, али кад се боље ослушне, то је само стара мантра којом се већ двадесет година загађује јавни простор: између Павла Ђуришића и његовог кипа, с једне стране, и тобожњег „антифашизма“ зеленашке провенијенције, с друге, наводно нема ничега. Све што постоји у тој шеми је избор између лоше изрежиране циркуске представе српских десничара и књига које на Цетињу штампају Чиргићеви ученици, а које је својевремено писао Савић Марковић Штедимлија – човјек који је, да подсјетим, активно радио за НДХ.
Зато није тешко погодити шта се крије иза ове празне фразе: банализација Црне Горе до крајње мјере. Умјесто плурализма, уместо стварне борбе идеја, ми добијамо два тоталитарна клуба. На једној страни „светосавска“ фантомска пријетња која нема везе са врло хетерогеним концептом светосавља, а која је за Чиргића реанимирана у Ђуришићевом лику, јер без ње његова реторика не вриједи ни паре. На другој страни његов „антифашизам“ који је, ироније ли, у стварности савршено компатибилан са садржајима фашистичког зеленаштва из Другог свјетског рата.
Није ли трагикомично да човјек који се представља као барјактар антифашизма води институцију која штампа колаборационисту НДХ? Није ли гротескно да управо тај исти Чиргић дијели лекције о томе шта Црна Гора може или не може да буде? Ако је антифашизам то што ради Факултет за црногорски језик и књижевност, онда је боље рећи отворено: то је једна шарена фолија за рехабилитацију фашистичког наратива, упакована у досадне фразетине о „нацији“, „држави“ и „идентитету“.
Али није ствар само у лицемјерју. Ствар је у функцији коју овакви људи имају у регионалној политици. То је стандардна тактика хрватског радикалног национализма који је недавно на Томпсоновом концерту показао своје мишиће: гурнути Бошњаке и националне Црногорце у прве редове сукоба са Србима, а сами остати у позадини и одржавати пројекат. Чиргић је у том ланцу једна од важнијих карика – зато је и толико гласан. Његов посао је да разграђује могућност било каквог трећег пута, било какве нормалности, и да све сведе на карикатурално сучељавање Ђуришићевих фантома и зеленашког „антифашизма“. И наравно да превасходно Бошњаке гура у конфликт за који, као ни Срби, немају никаквог интереса, већ и за један и други народ од Бихаћа до Рожаја представља пријетњу по биолошки опстанак.
Чиргић је извођач радова за Црну гору.
Креатор медијске илузије да је то земља у којој се мораш сврстати: или си са Павлом, или си са Штедимлијом. Као да у овој земљи никада није било људи већ само реквизита – ни оних што су гинули раме уз раме за бољи свијет , већ фантома за предизборне митинге; ни грађана са својим мукама и радостима, већ статиста у туђој представи; ни културе, већ само штампарије партијских брошура и свјетовних катехизиса за опскуранте. Чиргићев „антифашизам“ је управо такав: огољена партијска технологија, пука симулација историје, али, захваљујући увјежбаној медијској машинерији, довољно гласна да заглуши било шта смислено.
И ево нас у парадоксу: човјек који тобоже брани Црну Гору од фашизма, својим радом у институцијама уводи у културу управо оно што је суштински фашистичко – искључивост, мржњу, обавезу да се сви поклоне једној истини и једном језику. Као да је Ђуришићев дух нашао најбољег савезника баш у оваквим „антифашистима“: они својом искључивошћу и мржњом само подгријавају оно што наводно гоне.
Зато је једина исправна ствар коју треба рећи: Чиргић није ни антифашиста, ни културни радник. Он је само извођач једне старе политичке представе, у којој је свако мјесто већ одавно резервисано: Срби за негативце, Бошњаци и Црногорци за корисне идиоте, а „антифашистички“ интелектуалци као декор који треба да прикрије чињеницу да је сама представа режирана по шаблону старом сто година.
Ако Црна Гора жели да се извуче из овог карневала лажи и глупости, мора да шутне и Ђуришића и Штедимлију, заједно са Чиргићем који им као болничар држи флашице с кисеоником. Његов „антифашизам“ је лоша копија лоше копије – нешто као VHS снимак на коме се једва назире лик, али се још увијек чује глас. А за све нас остаје призор достојан трећеразредне позорнице: човјек који мисли да је херој антифашистичке борбе, а у ствари је приучени кабаретски кловн који се спотиче о властите реплике, а онда тражи аплауз за сваки пад.
