Пише: Вук Бачановић
Један од најодвратнијих облика старог-новог популарног мишљења који се, од почетка геноцидног пустошења Газе и америчко-израелске ескалације према Ирану, поново све интензивније шири западним друштвима јесте онај стари, мемљиви, али увијек спремни закључак: да се, ето, коначно показало како је дехуманизација Јевреја била оправдана. Да је расистичка фантазмагорија о Јеврејима као „канцеру човјечанства“ само чекала своју историјску потврду. Ах, да – Хитлер је, изгледа, „ипак нешто знао“, јер ционисти, јер АИПАК, јер Нетанјаху, јер лобији, јер онај прекрасни аналитички апарат који историју објашњава као Хи Мена и Господаре свемира: са једним вјечним негативцем који из Змијске планине компликује живот благочестивом народу Етерније.
Не схватите ме погрешно. Тешко је у историји јеврејског народа наћи политичку гарнитуру мрачнију, крволочнију, бруталнију и морално распаднутију од оне која данас управља Израелом. Тешко је, такође, не видјети да по разним произраелским лобистичким кућама, комитетима, институтима и друштвима сједе људи чија је емпатија према палестинском и уопште људском животу отприлике на нивоу књиговодствене грешке у америчком војном буџету.
Али да ли је то због тога што су Јевреји?
Не. То је зато што су људи – тачније, она врста људи коју прекомјерна власт, новац, страх и идеологија претворе у хладне администраторе туђе смрти.
И ту долазимо до питања које квари забаву свим професионалним ловцима на „вјечног кривца“: зашто су други саучесници у широком спектру ратова, покоља, санкција, блокада и масовних умирања некако увијек „мање зли“ од „злих Јевреја“? Зашто се англоамеричке империјалне елите, протестантске или секуларне свеједно, и њихови савезници из разних петро-монархија, укључујући и вехабијско-хариџијске идеолошке апарате, тако олако представљају као заблудјеле марионете некаквих јеврејских карикатура из нацистичке пропаганде, а не као пуноправни, свјесни саучесници у удруженим злочиначким подухватима од Либије, преко Ирака до Сирије, Газе и Ирана?
Зар је, дакле, немогуће бити зао ако ниси Јевреј? Зар су Вашингтон, Лондон, Ријад, Абу Даби заправо историјски дворови врлина и хуманизма заправо само омађијани од злих савјетника, као краљ Теоден у „Господару прстенова“? Иначе би као алијанса мисица свијета непрестано радили на миру и разумевању међу људима, само да им „Јеврејин“ не шапуће у ухо како је баш данас добар дан за још једну хуманитарну катастрофу и геноцид?
Погледајмо Судан. Тамо се, далеко од фокуса корпоративних медија, одвија једна од најстрашнијих савремених катастрофа. Рат између Суданских оружаних снага и паравојних Снага за брзу подршку – РСФ – произвео је, према хуманитарним процјенама, десетине хиљада мртвих, масовна расељавања и глад; агенције га описују као једну од најгорих хуманитарних криза на свијету. РСФ је посебно оптуживан за масовне злочине у Дарфуру, укључујући Ел Фашер, гдје су УН-ови истражитељи говорили о „обиљежјима геноцида“.
Вук Бачановић: Кошмар анти-Србије и анти-Босне – од Хрватског прољећа до трећег ентитета
И ко ту вуче конце? Израел? Не, већ Уједињени Арапски Емирати – блистави изложбени салон пустињског капитализма, у којем се савјест пере стакленим небодерима, Формулом 1 и конференцијама о толеранцији. Емирати поричу да наоружавају РСФ, али бројни извјештаји и истраге указују на њихову улогу као кључног спољног покровитеља те паравојне машинерије; истраге су указале и на мреже трговине златом, некретнина и компанија у Дубаију повезаних са круговима око вође РСФ-а Мухамеда Хамдана Дагала – Хемедтија.
И сад долазимо до непријатне лекције: ако муслимане масакрирају ционисти, то је злочин. Ако муслимане масакрирају други муслимани, финансирани преко златних канала, заливских интереса и паравојних корпорација смрти – и то је злочин. Жртве не постају мање жртве зато што њихов убица није непријатељска фаца на коју смо навикли. Крв у Судану није јефтинија од крви у Гази само зато што се не може тако лако уградити у већ припремљену причу о јединственом метафизичком непријатељу.
Нигеријски грађански рат од 1967. до 1970. такођер није био манифестација „сукоба цивилизација“. Бијафра, у којој су Игбо становници били претежно хришћани, нашла се под блокадом савезне нигеријске власти; та блокада је изазвала масовну глад и смрт огромног броја цивила, а процјене се крећу од неколико стотина хиљада до око два милиона жртава. Федерална власт у Лагосу није била нека исламска хорда из пропагандног памфлета америчких протестантских циониста: на њеном челу био је Јакубу Говон, хришћанин из Средњег појаса, а међу важним командантима били су и други хришћани. Истовремено, Британија је, према декласификованим документима и историјским анализама, подржавала нигеријску владу и због својих нафтних интереса.
Дакле, ни ту нема савршене формуле о вјечном непријатељу : хришћани су страдали од власти у којој су хришћани имали већину, док муслимани могу страдати од муслиманских режима; Јевреји могу бити жртве антисемитизма, али јеврејска држава истовремено може организовати геноцид над Палестинцима и предводити злочиначке пројекте преуређења Блиског истока који подразумјевају милионске људске жртве. Ко не може да поднесе тако једноставно срочену истину, тај је и не тражи, већ се задовољава племенско-конфесионалним седативима.
Лекција је, зато, једноставна и сурова: ни у најгорим временима не смијемо зло прогласити баштином искључиво једне етничке, религијске или културолошке групе, ма како можемо и морамо бити критични према изопаченим идеолошким и културолошким обрасцима сваке од њих. Зло није ексклузивно јеврејско, муслиманско, хришћанско, посве западно или посве источно по својој суштини. Оно је општечовјечанска пошаст, али не као апстрактна моралистичка магла, него као врло конкретан производ власти, интереса, страха, класе, ресурса и предаторског економског система који једнако функционише и у рукама Јеврејина и не Јеврејина. Екстремне и злочиначке идеологије не падају с неба, него расту из начина на који друштва производе, троше, ратују и распоређују моћ. А капитализам, у својој империјалној и кризној логици, рат и геноцид не производи као системску грешку, него као један од његових најмрачнијих механизама одржања.
Вук Бачановић: Јасеновац на тржишту – анатомија једног моралног слома
Не заборавимо да становништво Газе није убијано само због тога што је палестинско и муслиманско, већ и због тога што живи на погрешном мјесту. Није случајно што се у истом политичком језику у којем се Газа сравњује са земљом појавила и њена постхумна туристичка брошура. Трамп је најприје говорио да би Газа могла бити „боља од Монака“, са „најбољом локацијом на Блиском истоку“, да би потом најавио да ће је Америка „преузети“ и од ње направити „ривијеру Блиског истока“. Његов зет Џаред Кушнер био је био још бестидније некретнински прецизан: „обална имовина“ Газе, рекао је, „могла би бити врло вриједна“, под условом да се цивили одатле склоне док Израел „чисти“ појас. Тако се, у само неколико реченица, људска трагедија преведе на језик инвеститора: прво рушевине, онда расељавање, па марина, хотел и коктел са погледом на море под којим, сасвим случајно, има и природног гаса спремног за експлоатацију. Другим ријечима, Газа је и жртва удруженог капиталистичког злочиначког подухвата. Преформулишимо дакле чувену мисао Макса Хоркхајмера базирану на Хитлеровим кључним конекцијама са њемачком крупном индустријом о да „Ко неће да говори о капитализму, требало би да ћути и о фашизму“ у „Ко моралише о ционизму, а шути о капитализму – промашио је цијели фудбал!“
Према томе, Џефри Епстин није био одвратан зато што је био Јеврејин или чедо Мосада, него превасходно зато што је, заједно са својим врло стварним, добровољним и интернационалним клијентелом, био постер бој једног дубоко изопаченог глобалног поретка: оног који се декларативно заклиње у толеранцију и људска права, а у пракси најбруталније гази оне који немају новац, а сходно томе ни заштиту. Од дјеце која су завршавала у мрежама сексуалне експлоатације педофилских предатора, дословних људождера и мрачних окултиста, до дјеце у Ираку и Палестини – жртве нису биле жртве искључиво због свог поријекла, него због своје рањивости, сиромаштва и потпуне изложености систему који их је – јер су сиромашни и себи нису могли „приуштити“ заштиту моћних – третирао као биолошки отпад.
Зато је антисемитско „објашњење“ свијета не само морално огавно, него аналитички глупо и политички штетно, јер постојећи систем не разобличава, већ спасава, а посебно онај успостављен у Израелу који заправо живи од претпоставке да је антисемитизам природно стање не Јевреја, што има за циљ да сваки нови подухват Нетањахуових убица учини смисленим. Умјесто фокуса на природу и структуру капитала, државе, лобија, војно-индустријских комплекса, петро-монархија, империјализма и компрадора, оно све сведе на прастару, смрдљиву метафизику крви, тла и неких посебно злих људи, без којих би свијет био бољи.
Само што не би.
Зло – а историја је препуна доказа за ту тврдњу – збиља никада није користило искључиво једну нацију за своје ексклузивно „возило“, али то не значи да нема буџет, логистику и врло конкретне адресе. Међутим када се све настоји свести само само на једну од њих, оно не само да остаје необјашено, већ и заштићено од стварне анализе.
Док се ум замајава потрагом за једним именом, етничким или личним, коме ће приписати сву тежину зла, оно тихо мијења облике и господаре, али не и своју нарав.
Јер онај који навикне да зло препознаје по лицима, а не по самом устројству свијета, осуђен је да заувијек не види шуму од дрвета.
