Пише: Вук Бачановић
Постоји нешто истовремено дубоко демонски цинично, узнемирујуће и бурлескно у Трамповој најновијој АИ објави : човјек који је деценијама партијао са Џефријем Епстином, који је о њему говорио као о „сјајном типу“ са укусом за „млађе жене“, сада се појављује као месијански исцјелитељ, бијели протестантско-ционистички „Христос“ који као да је „васкрсао“ из нацистичке пропаганде о плавом аријевском иберменшу и који руком дарује свјетлост болеснику, док су у позадини орлови, борбени авиони и лебдеће фигуре које личе на све осим на стандардне хришћанске приказе анђела.
Заправо, узнемирујуће је само за оне за које је овај Трампов иступ нешто ново када је он у питаљу. И људе који не схватају да су болесни култови само један дио културолошке надградње дубоко болесних друштава, у овом смислу и дубоко дехристијанизованих, ма како се владајућа МАГА секта позивала на Христа и Јеванђеље.
Јер, ако је у класичној хришћанској парадигми централна фигура Богочовјек који каже да се „не може служити Богу и мамону“, односно, преведено на савремени језик: Богу и капиталу, онда је јасно да у средишту актуелне америчке политичке теологије није Исус из Назарета. Напротив: он је – уколико је у том средишту икада и био – одавно протјеран као субверзиван, непрактичан, скандалозан и суштаствено опасна личност за јавни морал. На његово мјесто долази сасвим другачије божанство – нека врста обоготвореног потрошача, са МАГА качкетом умјесто ореола, чија се духовност мјери берзовним индексима, чија је аскеза замјењена џанк-фудом, а контемплација непрекидним током порнографске и сличне ријалити стимулације.
Поједностављено: Амерички бог је типични кретен, манијак из комшилука, педофил, лопов, насилник који бије жену, убица!
Ако би смо га успоредили са сродницима из древног регистра крволочних божанстава, ради се о специфичном синкретизму: помало старозавјетни Баал, помало Молох, али и нешто много мрачније – ацтечки Хуизилопочитли, божанство које ни себе ни свијет не може одржавати у животу уколико не дневној бази не прождире људе, понајвише оне који се за ту сврху узгајају у кавезима. Само што се у овој модерној варијанти срца не чупају ножевима од опсидијана, него финансијским инструментима, медијским машинеријама и друштвеним механизмима који константно производе нове жртве: исцрпљене раднике, разорене заједнице, атомизоване појединце, бомбама разнесену сиротињу из Трећег свијета. Узгред, Астеци су организовали такозване „цвијетне ратове“, који су за сврху имали искључиво заробљавање довољног броја људи који би требали бити жртвовани за опстанак космоса. Свака сличност између ратова ради одржавања економије базиране на масовној производњи оружја је случајна. Или уопште није.
Космос који такво божанство одржава није природни поредак, него један вјештачки, непрестаним насиљем и испирањем мозга одржавани систем у којем чудовишност није никаква девијација, већ оно што се од вјерника захтјева као основни услов за „спасење“.
У том контексту, Доналд Трамп се појављује као типолошки савршен медијум и првосвештеник америчког бога. Његова јавна биографија – од бизниса, преко медијског спектакла, до ратнохушкачке политике – већ у себи садржи све елементе тог култа: акумулацију капитала, перформанс, доминацију. Чак и његове документоване друштвене везе са педофилским чудовиштем Џефријем Епстином у том смислу нису ексцес, него као симптом ширег екосистема у којем се моћ, новац и комодификација међусобно условљавају. У том смислу, није пресудно питање индивидуалне кривице, него структурне припадности, што нас оставља насамо са питањем: каква врста друштва производи такве односе и затим их естетски преобликује у нешто што треба да изгледа као религијски образац?
Оно које је омогућило вјерницима попут Епстина да посједују своје острво и на њему грађевину која се у извјештајима именује као храм.
И заиста се радило о одговарајућем храму острва педофила – религије без трансценденције, али са врло развијеним одјељењем за маркетинг. У њој нема пустиње, нема подвига, нема оног момента када човјек мора да се суочи са собом и Сатаном који му нуди сва царства овог свијета, само уколико му се покори, будући да ту покорност нико никада и није довео у питање. Због тога у Трамповом АИ „Преображењу“ имамо сценографију: свјетлосне ефекте, симболе моћи, пажљиво дозирано лажирано саосјећање и, наравно божанску хијерофанију. Ону која од вјерника не тражи да се одрекне било чега осим властите душе, обећавајући му заузврат да ће управо кроз оно што већ јесте – потрошач, социјалдарвиниста, гледалац перверзног ријалитија и „гледач свога посла“ (оп)стати у рају.
Такав модел религије савршено одговара друштву које не може себи приуштити стварну промјену, будући да би то значило његово докидање. Јер свака стварна промјена би значила довођење у питање самих основа система: начина производње, расподјеле моћи, структуре жеља и испитивање њихове нормалности. Много је једноставније – и исплативије – произвести религију која ће све то оставити нетакнутим, а само га естетски уздигнути на ниво „светог“. Тако се добија један затворени круг: систем производи патњу и безнађе, религија ту патњу и безнађе објашњава, а онда се појављује чудесни лидер послан од МАГА бога који обећава да ће том патњом управљати, баш као да се ради о јединој остваривој радости у васиони.
И ту долазимо до кључне истине Трампове АИ хијерофаније: она само изгледа као сцена исцјељења болесника, а заправо се ради о увјеравању да му није ништа. Болесник у коми није ту да би оздравио, него да би потврдио да систем функционише, да је здрав и да је у добрим рукама.
У том смислу, овај визуелни артефакт је више од акта бласфемије Христа, ради се о драгоцијеном етнографском запису једне перверзне и дубоко болесне цивилизације. Он показује шта она сматра светим, шта сматра нормалним и, што је можда најважније, шта више није у стању ни да замисли, а то је религија у којој би спасење значило нешто радикално другачије од онога које је већ задобила. И којег толико очајнички жели задржати да је била спремна допустити и да је изопачени перверзњак попут Трампа кињи и понижава. Али то је већ обавезујући ритуал сједињења с њим.
