Пошто се у неким медијима и на друштвеним мрежама појавила незванична информација да би на устоличење новог епископа будимљанско-никшићког Методија, које је планирано за 26. септембар у Беранама, могао доћи и предсједник Србије Александар Вучић, ваља на вријеме скренути пажњу на могуће „посљедице“.
Најбоље би било, ако можеш, да не дођеш овај пут.
Ми бисмо некако претекли без тебе, а ни ти не би много изгубио.
И сам видиш да ни премијер Здравко Кривокапић, а ни нови митрополит црногорско-приморски Јоаникије не изгорјеше за диванлук с тобом.
Није то непријатељство, а тек не мржња. Просто, различита су вам интересовања.
Посебно нема непријатељства међу двије братске државе и два дијела истог народа.
Ако ми не замјери Николаидис, Аџић неће, ево се чак одважио да своју кћерку на студије пошаље у мрски и окупаторски Београд. Не сконтах је ли тој дјевојци, којој желим добро здравље и успјешне студије на екавици, мајка Драгиња Ивичина Вуксановић.
Није, дакле, никаква нетрпељивост од стране Кривокапића и митрополита Јоаникија према теби. Само немате исте свјетоназоре, ни стварности, ни политике, ни српства, а понајмање Црне Горе.
Твоје схватање нас овамо ближе је назорима оног Раковића што станује на Хепију и Пинку.
Или твог политичког оца Шешеља.
Ми овамо то мало другачије перципирамо и кажемо „помозите нам“ само када ти тражимо помоћ и на начин на који нам највише одговара. И то када те не кошта много.
А овај пут је бесплатно, чак исплативо за тебе да не дижеш авион и трошиш друге ресурсе Србије и то на штету овдашњих Срба и осталих православаца.
Једино би можда мало политичког шићара од твоје посјете имали Андрија и Пипун.
Помоћи ћеш нам да овдје ови рестлови претходног криминалног режима не дижу дреку и вриску по медијима и џадама.
Не остаде нам резевне гуме, све неке жене барјактари однесоше на чувени Белведер.
Осим Андрије и Пипуна, овај пут би ти се највише, чак још више од њих, обрадовао твој стари пајтос Ђукановић. Ако више нијесте пајтоси, извини брате.
Кад би те видио негдје кришом Ђука, овај наш, не онај твој Ђука молер, би те пригрлио као некад. Овај пут би и завапио – благош мене ко ми је дошао!
Сад би му ти био најдражи гост. Могао би да дрви стару и отрцану причу о окупаторској Србији и стварању српског света.
Рекао би – ево, видите чија то црква на устоличењу њених епископа има мјеста за предсједника туђе државе, а нема за нашу главу (опљачкане) куће, итд, итд.
Вјероватно би и Вељовић морао опет сјести за писаћи сто и напрегнути се да срочи неко заумно патриотско штиво.
Знаш да је то њему терет голем, рука која је научила на пендрек не умије с оловком. Лако то па пишеш без везе с мозгом иако си доктор наука, који је одлично преписао пола уџбеника свог ментора, професора Креће.
Не замјери, брате Вучко, и реци Вулину и Вучку из „Информера“ да не узимају к срцу.
Није ништа лично.
Сад мало поспремамо кућу и нијесмо за госте. Имали смо неке јако немарне станаре, а и обијали су нам кућу три деценије многи лупежи, па смо, да се не лажемо, у великим мукама.
Сад те не би ни могли угостити како ваља.
То је као оно кад кречиш а бане ти стрина за коју си, иначе, баш понешен.
Не замјери што пишем овако неформално. Са братом се збори слободно и најједноставније.
Посебно кад га искрено замолиш за помоћ.
Мирко Пламенац
