Да не буде то онај дуго чекани окидач који ће из зимског сна пробудити апстиненте у Србији? Не да иду у сукоб кост у кост, митинг у митинг, него да у наредном периоду истрају у борби против кристално јасног непријатеља, Пинка, Хепија и остале булумнете…
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Недавно је у Београду одржан протест који је послије дужег времена показао пристојну масовност и какав-такав пламен хуманости међу окупљеним народом. Повод је тужан и тежак, али само такав повод, рез до друштевног живца могао је довести до животне, егзистенцијалне реакције, некада вјечно бунтовног Београда. Трагедија у београдској основној школи, објективно, није могла бити разлог за олако прозивање било кога, али је у случају деценијске умртвљености критичког става и државних институција, имало је смисла прозвати систем.
Вучићева реакција показује знаке панике. Пребрајање окупљених људи; квалификовање истих као ”злочинаца и терориста”; и коначно најава контрамитинга за крај мјесеца, показатељи су да га је витални и масовни скуп од 08. маја истински забринуо. Е сад, и раније је знао да пребраја људе, перјане јакне и квадратне метре београдских улица. О његовом маниру да не бира ружне ријечи на рачун неистомишљеника, не треба трошити ријечи. Али – контрамитинг?
Овдје су се власти рушиле када су се доимале најјачим. Милошевић добија савезне изборе, а губи локалне… 96 године. Мило и Момир су ”пукли” онда кад су избројали најубједљивију побједу на републичким изборима 1997.г. Ђукановић се упустио у авантуру са ”црквеним законом” онда када је имао сву власт овог свијета 2019.г. Тадић је избио добијене изборе у другом кругу, против Томе Николића 2012.г. Све четири епизоде су се збиле по принципу шаховског превида, и визуелне варке да је ситуација не твојој страни. Елем, Вучић иза себе има изборе на којима је по ко зна који пут доказано да међу постојећим странкама нема озбиљног такмаца. Осјећа се непобједивим. Тема несрећног покоља у београдској школи дјелује неупотребљива за политичка разрачунавања. Па ипак, нека зимска језа пролази кроз властодржачке кабинете овог прољећа. Нешто им говори да ”морају нешто предузети” сад док су најјачи, док не буде касно. И одлучили су да спонтаном београдском грађанству супротставе своје аутобусе из унутрашњости. Још једна показна вјежба политичке мускулатуре напредњака?
Да не буде то онај дуго чекани окидач који ће из зимског сна пробудити апстиненте у Србији? Не да иду у сукоб кост у кост, митинг у митинг, него да у наредном периоду истрају у борби против кристално јасног непријатеља, Пинка, Хепија и остале булумнете…
До читања у новом дану, Тачно у подне. Збогом
