Пише: Филип Драговић
Јуче читам текст од ког је Ж.Ивановић хтио да направи предизборни билборд Јакову Милатовићу, али је, рекао бих, толико упрскао да све личи на споменик „палом борцу“. Палом – фигуративно, борцу – за фотеље, дословно.
Наиме, Ивановић је за замишљеног противника изабрао оног кога су му нацртале Вуч(ел)ићеве „Новости“. Извјесни Марко Парезановић, србијански УДБА-ш, дан прије приказан у СНС гласилу као „херој српског света“ послужио је као центаршут „Ловцу на змајеве“ да подигне општенародни устанак грађанске ЦГ (са Јаковом на челу) против мрског окупатора! Све оно што је донедавно исмијавао у својим колумнама, фингирани националистички сукоб и његове актере, сад је Ивановић преточио у радну акцију у коју се, без остатка, укључују Вијести. Што би прошлогодишњи Жељко рек’о: мула Вучић против муле Јакова, а у њиховој позадини армагедонски бој бију Жељко И. против Марка П. Наравно – за право, част и слободу Црне Горе… пардон Србије и српства.
Сличну, нешто провиднију акцију центаршутева и набацивања „дугих лопти“, међусобних дуплих пасова и тзв. телефонирања, већ дуже времена играју А. Раковић у Београду са овдашњим „раковићима“ какви су Д. Шуковић, А. Николаидис и екипа са фантомског ФЦЈК. По систему: што један оком – други скоком. Тај скок је некад са мотком а некад и без мотке, зависи од политичких околности. Али да се један другоме намештају што на волеј, што на пенал, сваком нормалном грађанину је очигледно.
Шта је циљ ове шовинистичке фарсе? Одржавање непрестаних тензија на релацији Београд – Подгорица (од недавно, то се чини и на релацији Подгорица – Загреб, Јаковљевом и Ивановићевом драматургијом око резолуције о Јасеновцу). А зашто то раде?
Па да никада, овдје у Црној Гори, до ваздуха и мјеста под Сунцем, не дођу оне теме и идеје које ће унапредити ово друштво: економски просперитет, секуларна одвојеност државе од Цркве, смањење идентитетских тензија и сл.
Таман мислиш да на олајавање митрополита СПЦ на Цетињу ауторско право имају специјалци Бобан Б. и онај Бурсаћ, кад оно „Вечерње Новости“ из Београда набаце, а Жељко смечује фрапантну информацију да је митрополита црногорског изабрао и поставио не народ, не Црква, него неки Парезановић. Тек што се упристојимо и разазнамо да Срби у Црној Гори, са све српским језиком, постоје прије Карађорђевог устанка и Кочине буне, кад оно – њих су створили и одржавају у животу „српски свет“ и Вучићеве бирократе у тамо некој београдској канцеларији.
Ако је ова прича услов да Јаков и Дритан пређу цензус на предстојећим подгоричким изборима, и ако се „Ловац“ спустио толико ниско да не региструје блато у ком се заглибио, не бринем за учинак Европе сад 2 и 44. мулти-етничке Владе Црне Горе. Око њих су магле, измишљотине и бајке, а не чврсти зид проблема.
