
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Гледам прије неки дан Паскаљевићев филм „Време чуда“ урађен по истоименом роману Борислава Пекића. Поред 300 чуда сцена и дијалога у којима револуција ратује са животом и Богом, једна сцена је упечатљива и ево испаде футуристичка.
Млад бољшевик се пење на звоник цркве и качи револуционарни барјак као симбол корјенитих промјена. Гледалац филма у тој сцени јасно препознаје бруталност и примитивизам нове визије у односу на традиционалне вриједности.
С обзиром на сцене које данас видимо на православним храмовима у Цетињу и околним селима, гдје људи који не разумију смисао цркве каче државне црвене заставе, ове призоре из филма можемо описати као пророчке. Филм је снимљен 1990 како би описао насиље из 1945, а ево наговјестио је невоље са примитивизмом 2022 и 23. Полет „европског пута“ и крила „грађанске демократије“ у Црној Гори данас, наставили су тамо гдје су стали Паскаљевићеви епизодисти. Надам се да ће добити неко признање са потпуно споредну улогу до краја ове наше представе….
До читања у наредном броју….