Његош и Помпеја: кућа названа „Il principe di Montenegro“

Поводом државног празника ‒ Његошев дан, 13. новембар, као и јубилеја 210 година од рођења Његоша, књижевна критичарка мр Маријана Зечевић осврнула се на сегмент из владикиног живота, умногоме не толико заступљеном, а означеном као Његош и Помпеја

Његош у Помпеји, Оља Ивањицки, (Фото: Дан)

Како је рекао Шопенхауер у књизи „Свет као воља и представа“ нихил је „схватање живота као епизоде у блаженом миру Ништа“. Управо, овај један нихилизам привукао је и Његоша да посјети Везув и Помпеју, која, како је цитирао Љубомир Ненадовић Негоша, у путопису „Писма из Италије: „Она ‒ као што рече владика ‒ опомиње човјека на његово ништавило“.

Помпеја ‒ гдје Везув жртвује људе те 79. године нове ере зарад овјековјечења једне цивилизације. О животу Римљана у том периоду, боље свједочи данас Помпеја, као археолошко налазиште, него ли и сами Рим као стјециште.

Археолошка истраживања Помпеје су отпочела у 18. вијеку када је откривен некадашњи град. Тада је ископан већи дио града, укључујући форуме, храмове, позоришта, купатила и велики број кућа, а касније откопавање је ишло постепено.

Да на Ловћену није једина вјечна Његошева кућа, већ да постоји још једна у Помпеји, у том граду који расипа пепео као урна, наилазимо на податак, управо, у „Писмима из Италије“ Љубомира Ненадовића.

У том периоду када већ откопавање иде постепено, сазнајемо и како су поједине куће данас заправо и посвете. Љубомир Ненадовић свједочи овако:

„Свака главна кућа има сада свој име; назвали су их по ономе што су најзнаменитије у њима нашли; или, ако су коју; кућу пред каквим владаоцем откопали, зову је по његовим именом. Једна од највећих кућа зове се Фулоника (фабрика за чоху), јер су у њеним собама нашли измалано све по реду како се чоха прави. Има што се зове: кућа прајског краља (откопана 1823. год.), кућа цара Јосифа Другог, краљице Аделаиде, Франца Другог. Те су куће, или бар неки дуварови откопани у присуству тих лица, а за спомен њихове посете назвали су их њиховим именима. Одсада ће бити једна кућа која ће се звати: „Ил принципе ди Монтенегро“ (Кнез Црне Горе). За част владици, наређено је те је пред њим откопана једна соба. Владици су сви честитали срећан случај, јер на дувару те собе нашла се једна од најљепших слика. Вјешто су и полагано одгртали пепео и песак да се не би на дувару слика покварила: соба је била збијеним прахом и најситнијим песком напуњена, зато је било лако одгртати. Владика је осећао пријатну забаву и радост кад је приметио да је дувар фреско мален. Најпре се указале гране од једног зеленог дрвета, па онда једна велика мушка глава, па даље редом целокупан крупан човек лежи под дрветом на лавовској кожи, а једна лепа девојка, богиња, хлади га лепезом и успављује га, а око њих свуда мали крилати аморчићи. То је представљен Херкул како га љубав обезоружава. Та је слика заузела сав дувар и врло је лепо и вешто представљена и извађена. Херкул лежи на лавовској кожи, а мали аморчићи полагано извлаче испод њега ту кожу, друга три аморчића однели од њега његов дрвени буздован, па га зауздали и јашу, неколико ове несташне крилате деце попело се на дрво и вешају о грану Херкулов тул са стрелама и лук са тетивом. Све је то тако лепо израђено да се човек не може довољно нагледати. Они што наџиравају копање кажу да одавно на овако што лепо нису наишли. Испод те слике написаће се кога је дана откопано и пред ким. (…)

Његош у Перасту, Оља Ивањицки, (Фото: Дан)

Ишли смо опет у Помпеју. Владика је желео још једном да види ону слику на дувару што је пред њиме откопана. Он је поручио те је један вешт сликар копирао исту слику, и понео је собом. Намерава је послати у музеј у Београд.“

Слика као да је неким исконским предодређењем из пепела једне цивилизације Његошу у част ослобођено знамење. „Херкул и богиња“, мотивски су сличи пјесми „Парис и Хелена“ и то Херкулово љубавно разоружање „Ноћи скупљој од вјека“. Као да слушамо како Његош шапуће са оног зида:

„Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим“.

Каква је та Његошева кућа у Помпеји управо ће допринијети утиску ова фотографија, која показује како отприлике изгледају сви ти осликани зидови ископаних кућа.

Слика „Његош у Помпеји“ Оље Ивањицки заправо приказује Његоша из тог периода борака у Напуљу 1851. Помпеју је тада посјетио два пута. На слици се види Његошев лик, а уз његова леђа Љубомир Ненадовић (којег је тамошњој аристократији представљао као личног секретара) и још два Црногорца, од тројице колико их је са њим тада у Италији боравило. Лијево од Његоша, вјероватно је у питању Вукола, његов перјаник, јер је лијеп готово као и владика, по опису како га је Љубомир Ненадовић приказао. И још један, подаље од Његоша, окренут леђима и иде ка објекту који сличи продавницама какве су биле у вријеме живота Помпеје оприлике. Не знамо да ли је у питању Андрија Перовић, сердар цуцки или Ђуко, управитељ двора владичина. Јер Његош није Италијом увијек ходио са све тројицом. Ликови који су као сјене, представљају Римљене и то прошло вријеме, те се назире лик налик античком хероју са руком коју увис подиже и женски ликови којима сликарка указује на психологију жене. У средишњем дијелу слике, ођећом на себи рекло би се да су једноставне жене из народа или слушкиње из римског периода Помпеје. У лијевом дијелу слике стоје три жене повезне једном врпцом, у органском јединству заједничке игре судбине, гдје та врпца указује да су робиње, једна рашчупане коса, а све три с мрљама около главе, по чему би се рекло да нису слободне, да су ђевојке по слили прилика из куће Лупанаре (тадашњег бордрела), типично за Помпеју у оно вријеме.

Када су откопане и те куће, ово откриће је у Европи довело до културног шока. Пронађени примери еротске умјетности на зидовима ових грађевина, допринијели су новим погледима на римску уметност и античку културу. Осим тих живописних слика, данас на једној од улица, надомак чесме на дијелу налазишта означеног REG.VII.INS.IX стоји цементом означен фалус. Симбол фалуса заправо је универзални симбол у умјетности и култури, те се понајмање узима као мотив сексуалне конотације. Присутан у многим људским заједницама и културама, па и римској тога доба. У том духу, данас на тезгама са сувенирима, тик прије улаза у Помпеју весели наполитанци продају и сувенире у облику овог древног култа. Као симбол стваралачке силе природе овај знак ношен је у славу бахових свечаности.

Данас је еротска умјетност Помпеје, заиста фасцинанта у том смислу стваралачке вјештине и боје из периода почев још од 6. вијека прије нове ере, када Помпеја и настаје. Међутим, у вези с тим, у околносима реалног живота, сматрано је да су свједочанства блуди ондашњих Римљана, те се распространило вјеровање да је због тога Помпеју сустигла Божјој казна.

Како рече Шопенхауер: „Човјек је састављен од праха, кала, од пепела и од сперме“. И заиста Помпеја, како је рекао Љубомир Ненадовић ‒ „ова варош без својих грађана“ у духу својих развалина и пепела носи тај симбол односа дарвинистичке теорије и мита о постању човјека.

Овај пјесник ватре у црној ризи која дух узноси, али нихилистички ватру гаси, дошао је да се загледа у кратер, да подари ватру ватри, да баци „кубуру и шампањац“, да ватра вина с ватром вулкана сагори, да потре страст и да се ослободи.

мр Маријана Зечевић

Извор: Дан