Piše: Radovan Popović
U jesen 1893. godine vest da je dr Milan Savić, pedesetogodišnjak koji je objavio gomilu knjiga pesama, pripovedaka, putopisa, ogleda… dobio kćerku, brzo je obišla ceo Novi Sad. Jedinici je dao ime Anica i posvetio joj je, kao i mati joj, izuzetnu pažnju. Prijatelj, poeta i uopšte pisac na glasu, Laza Kostić, cupkao ju je na krilu, a ona bi mu (još ni u osnovnu školu nije pošla) recitovala na srpskom i latinskom… Stanovali su u Hlebarskoj ulici, u kući sa balkonom (danas Svetozara Miletića 13).
Njen savremenik Milan Kašanin pričao je:
„Ceo Novi Sad je govorio o njenom daru i o njenoj inteligenciji, o tome da čita na nemačkom, na engleskom, na francuskom, na grčkom, i da od svoje četrnaeste godine piše pesme koje joj objavljuju književni časopisi…“
Osnovnu školu i gimnaziju izučila je u Novom Sadu, a onda se posle mature preselila sa roditeljima u Beč i tamo upisala studije klasičnih jezika i književnosti. Naravno, nastavila je da objavljuje u Brankovom kolu svoje stihove, a otac, ugledni građanin Novog Sada, prevodilac Geteovog Fausta, sekretar Matice srpske i urednik Letopisa Matice srpske, podsticao ju je svim srcem.
Jedno pismo koje je Milan Savić (iz milošte zvan Mica) uputio u septembru 1911. godine prijatelju Svetislavu Stefanoviću (onom koji će na kraju Drugog svetskog rata biti streljan zato što je bio član nemačke komisije koja je ispitivala zločin u Vinicama i što je u toku rata rukovodio Srpskom književnom zadrugom) najbolje govori o brizi koju je vodio za kćerkinu književnu karijeru:
„…Ne bi li mogli putem Ćurčina [Milana, pesnika i prevodioca] učiniti, da Bogdan Popović u svoju Antologiju uvrsti jednu ili dve pesme Vašeg đaka, Anice? Samo da to ide kao Vaš lični predlog, bez mog uticaja. Njene su pesme izašle sve u Brankovom kolu…“
Bogdan Popović je nije uvrstio u svoju glasovitu Antologiju novije srpske lirike (objavljenu 1911), ali će njene dve pesme uneti Miodrag Ibrovac i njegova supruga Savka u antologiju srpske (jugoslovenske) poezije objavljene u Parizu, na francuskom jeziku 1935. godine. Anica Savić će, međutim, narednih godina završiti studije klasičnih jezika i književnosti, a 1932. godine odbraniće i doktorsku tezu Predplatonska erotologija i steći ime i ugled jedne od najmudrijih i najdarovitijih žena u našoj kulturi. Objaviće niz ogleda i studija o Geteu, Tomasu Manu, Klajstu, Šeliju, ali i o Njegošu, Lazi Kostiću, Zmaju, Dučiću… Prevodiće sa grčkog, latinskog, nemačkog i engleskog jezika. Tridesetih godina štampaće i zbirku pesama Večeri na moru.
Miodrag Pavlović će u knjizi Osam pesnika o Anici Savić pisati kao o jasno individualizovanom pesničkom profilu, jer ona je, po njemu, „retka, u našim prilikama neobična pojava“ koja je „stvorila osoben izraz, i svojevrstan, lični artizam…“ Takođe će tri njene pesme uneti u svoju Antologiju srpskog pesništva (1964).
Bečlijka eksplozivne naravi
Pa, ipak, vratimo se životnom putu ove mudre žene. Pošto je Prvi svetski rat provela u Beču, porodica Savić se vraća u Novi Sad i nastanjuje se na uglu Nikolajevske i Lazareve ulice – sa pogledom na Nikolajevsku crkvu, jednu od najstarijih novosadskih bogomolja u kojoj je sahranjena jedna od najčuvenijih srpskih dobrotvorki Marija Trandafil.
U jednoj svojoj pesmi opevaće rodni grad – Novi Sad:
„Moj lirski grade, pun sunčanih zalazaka,
Svilenih seni pun i šušnja snežnih jata!
…Ko krila prostrana ja nosim tvoja neba,
a lak me vetar povraća na tvoje staze…“
Milan Kašanin, koji se tih dvadesetih godina druži s njom, ovako je opisuje:
„Živim pokretom, lakim hodom i konvencionalno ljupkim licem želela je da liči na Bečlijku, i zaista je ličila. Omalena, markantnog nosa, oštrih reči, zvonkog glasa, rado se osmehivala i osmehom pokrivala svoju eksplozivnu narav…“
…Zanimljivo je pismo Anice Savić (neobjavljeno, slučajno nađeno u antikvarijatu u jednoj staroj knjizi!), ali je primalac nepoznat (bar za sada):
„Gospodine, sad tek razumem nelagodnost koju ste osetili živeći u N. Sadu. Što se mene tiče, ja sam bila u nekoliko umrtvljena, ništa dalje nisam videla i bila sam skoro zadovoljna. Ali posle nekoliko sedmica provedenih u Beogradu koji vam izgleda sićušan u poređenju sa Parizom, ali koji je ipak dosta živ i interesantan, ja sam čamila u N. Sadu više nego što sam strahovala da ću to biti u Beogradu. Nekorisno je da vam govorim o pustoši koju predstavlja naš grad…“
Beograd joj se svideo i to ne krije:
„…Slavko može da vam ispriča koliko mi se svidelo u Beogradu. Barem se tu nalaze istaknute ličnosti, od kojih sam upoznala lep broj. Uroš Predić je napravio moj portret. Računam da tu provedem s vremena na vreme, po desetak dana, to će me malo utešiti… Ja se nikako ne žurim sa svojom zbirkom stihova, mada ste mi vi jedini obećali prikaz o mojoj poeziji… Mnogo sam o tome govorila u očekivanju ove zbirke sa M.(ilošem) Crnjanskim, kod njega sam naišla na inteligenciju i osećanje tako duboko za moje stihove da sam time ostala zadivljena. To prevazilazi sve što sam očekivala. Izgleda da je malo komplikovano polagati svoje ispite u Beogradu. Tu moram da upišem dva semestra da bih ’diplomirala’, a tek posle moći ću da dam doktorat – kod Bogdana Popovića… Kod njega (u njemu) nalazim veoma prefinjeni duh koji veoma opseda…“
Ovo pismo iz novosadske samoće Anice Savić podseća nas na jedno sećanje Miloša Crnjanskog kada se u knjižarskim izlozima pojavila njegova Lirika Itake (1920) i u njoj je jedna pesma posvećena Anici Savić. Kada se Crnjanski pojavio u Novom Sadu, na otvaranju izložbe Petra Dobrovića, Milan Savić, otac Aničin, javno je pretio da će se sa Crnjanskim „kišobranom obračunati“ – zar „takve bezobrazne pesme“ da posvećuje njegovoj mezimici.
Evo stihova iz te pesme:
„Monasi strasni goli se sekli,
kraj buktinja strašni, i klekli
u ćilim vaših tela što krv i miro proli
na oštar šljunak, kojim su boli
i pekli rane kolena prašnih.“
Pesma se zove „Reljef sa slikom Danta“.
Anica Savić voli epistole – malo ih piše na srpskom, onda na francuskom, pa na engleskom, ali ona zna dobro i mađarski i, naravno, nemački. Milanu Kašaninu veli:
„Za mene postoji samo juče i sutra – danas samo kao veza između juče i sutra…“
Bila je i na prvom nastupu „Grupe umetnika“ u Beogradu i oduševila se, pa Kašaninu piše u Pariz:
„…Osim kompozicija g. Milojevića [Miloja], našeg najsimpatičnijeg muzičara, sve drugo behu recitacije stihova. Najlošije je recitovao Kosor [Josip], najbolje I.[vo] Andrić i T.[odor] Manojlović; s ovim sam se dosta često sastajala – to je jedan od naših najkulturnijih ljudi… Bila sam nekoliko puta kod gđe Isidore [Sekulić]; to je neobično zanimljiva, a u isti mah diskretna ženska pojava. Kritika joj sada nešto nije naklonjena. Ovo iz domaćeg literarno-umetničkog Tratsch-a…“
U jednoj drugoj epistoli Kašaninu piše:
„Hteli biste čuti moj sud o Crnjanskom. Ukratko, to je jedan koji bi mogao da bude Arijel, kad ne bi tako često hteo da bude Kaliban. No arijelski elemenat će, nadajmo se, prevladati. Inače je to talenat koji nas može veseliti što ga imamo. On ima lepih pesama, još lepših pojedinih stihova i ritmova. Dakle, ima instinkta za harmoniju, samo još nema volje za nju… Pišete mi o ruskom baletu; ja sam ga gledala u Beču, 1912 g., nažalost bez Pavlove. Naročito mi se dopao Nižinski. Pišite mi o svome sukcesivnom doživljavanju Pariza; vrlo me zanima; to je jedan život koji mi je postao skoro fabulozan, kao ceo zapad, tako je davno da sam bila u njemu; čak je dosta davno i da sam mnogo želela biti u njemu…“
Lompar: Policijsku državu u Srbiji zamenila mafijaška, a mafija nigde nije stvorila državu
Susret sa Hasanom
Završila je studije klasične filologije i u beogradskom intelektualnom društvu – primećena je i zapažena kao strasni obožavalac Helena. A onda se dogodilo da se strasno zaljubi u kršnog Mostarca Hasana Repca, a venčaće se u proleće 1921. godine.
Jedan savremenik je zabeležio:
„Njen muž, Hasan Rebac, ogroman i žovijalan čovek – fizička i duhovna suprotnost Aničina… uvek se nalazio u njenoj pratnji kad je ona, po izuzetku dolazila na večeru članova Pen–kluba. Svi su govorili o njenoj velikoj erudiciji, ali malo ko znao čime se bavi, i svako je ponavljao da ona piše pesme…“
Ko je, u stvari, Hasan (na turskom – lepotan) Rebac?
Zna se da je rođen 12. februara 1890. godine (dve godine stariji od Anice) u Mostaru. Školu orijentalnih jezika završio je u Parizu, filozofski fakultet studirao u Beogradu, Beču i Berlinu. Otac Muhamed bio je sveštenik, a Hasan se pisao kao Srbin muslimanske vere. Bio je četnik u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu – u Makedoniji (četnik–komita, kako je govorio). Nastankom Jugoslavije Hasan Rebac je imenovan od Ministarskog saveta kao vladin izaslanik za muslimane u Južnoj Srbiji – sa administrativnom funkcijom: vrhovni muftija. Vrsni znalac makedonskog jezika, ali i nemačkog, francuskog, turskog i arapskog, ubrzo je bio vraćen u Beograd i postavljen za načelnika u Ministarstvu vera (Muslimansko odeljenje), gde je bio zapažen i kao član „Gajreta“ (Društvo za kulturno i prosvetno podizanje muslimana, osnovano 1903. godine u Sarajevu).
Dakle, reč je o ličnosti od znanja, ugleda i autoriteta. Supružnici su u Beograd doveli i stare roditelje iz Novog Sada. Našli su lep stan u Bitoljskoj 29, kod Tašmajdana. Veljko Petrović se u jednom pismu prijatelju Mileti Jakšiću, takođe piscu, žali da je u Beogradu teško naći dobar stan, ali napominje da je Rebac, muž Anice Savić, „našao ovih dana zasebnu kuću s 4 sobe s nuzprostorijama i dvorištem“, i dodaje: „Neko ima sreće…“
Pismo Tomasa Mana
U jesen 1926. godine kralj Aleksandar, na predlog ministra prosvete, postavio je Hasana Repca za načelnika Muslimanskog odeljenja u Skoplju – bio je upravnik muslimanskih imanja na području Makedonije (vakufskih), a Anica je postavljena za nastavnika gimnazije, a nešto kasnije i za asistenta predavača na odeljenju Filozofskog fakulteta. Prevodi novele Tomasa Mana.
Anica Savić Rebac je jedina među srpskim intelektualcima, koliko se zna, koja je imala korespondenciju sa slavnim nemačkim piscem. Ona je, naime, prevela i objavila tri Manove novele: Tonio Kreger, Tristan i Smrt u Veneciji i poslala ih u Minhen autoru. Ovaj joj 15. aprila 1929. godine piše:
„Vrlopoštovana gospođo,
Mnogo hvala na Vašem ljubaznom pismu i poslatom primerku Vašeg srpskog prevoda mojih novela. Ja ne mogu o Vašem ličnom dostignuću da iskažem pohvale, pošto ne razumem ni reč srpski, ali izdavaču mogu da učinim komplimente: knjiga je veoma dostojno i lepo opremljena. Ja bih se veoma radovao kad bi više mojih knjiga na srpski bilo prevedeno i slažem se s Vama da bi roman, koji me je učinio poznatim u Nemačkoj, bio prvenstveno pogodan za to. O poslovnoj strani, kako danas stvari stoje, nema šta da se kaže i ja mogu samo da se nadam da će do završetka Budenbrokova Vaša zemlja pristupiti evropskoj konvenciji. Sa visokopoštovanim pozdravljem,
Vaš veoma odani Tomas Man.“
Poznata engleska spisateljica Rebeka Vest u svojoj popularnoj knjizi Crno jagnje i sivi soko, opisujući svoje viđenje i doživljaje na putovanju (u dva maha, 1936. i 1937. godine) po Jugoslaviji, dala je i zanimljiv opis boravka u Skoplju, u domu Anice i Hasana (u priči ih navodi kao Milicu i Mehmeda, ali su svi ostali podaci autentični):
„Milica je rođena u Novom Sadu dok je još bio pod Mađarima: to znači da je potomak jedne od onih trideset sedam hiljada porodica koje su prešle na austrijsku teritoriju sa Patrijarhom Arsenijem 1690. godine… Njen otac je bio istaknuta ličnost u devetnaestom veku… a završio je kao poznat intelektualac koji je preveo Fausta na srpski… Retko sam srela nekog, bilo Engleza ili Amerikanca, ko je bolje poznavao englesko pesništvo. Odbranila je doktorat iz filozofije, mnogo pisala o Platonu, a sada se bavi uticajem Kabalista na crnogorskog vladaoca i vladiku Petra II, koji je bio veliki mistički pesnik… Nasledila je srednjovekovnu domaćičku tradiciju koja je veoma snažna kod Srba u Novom Sadu. Ona je i odana kći svojoj majci udovici, a predana žena Mehmedu. Mehmed je hercegovački musliman, potomak jedne slavenske veleposedničke porodice koja nije htela da se odrekne bogumilske jeresi pa je u šesnaestom veku primila islam. Njegov otac je bio imam, odnosno muslimanski sveštenik… Jedno leto je vojevao kao komita u Makedoniji, a kasnije je pristupio srpskoj vojsci u balkanskim ratovima…“
Rebeka Vest o susretu sa Anicom i Hasanom u Skoplju
Prolazila sam pogledom preko krovova i razmišljala o sumornim sobama ispod njih, sa sumornim ljudima koji jedu, piju i spavaju u njima, živeći svoje jednolične živote. A sve to vreme postojao je jedan dom na obali Vardara, divan, sa starim nameštajem donetim iz Novog Sada, koji je govorio o onom najboljem iz Austro-Ugarske imperije, koji je govorio o Beču, Mocartu i Šubertu, i u njemu Milica i Mehmed, stalno u pokretu, a ipak tako stameni. Milica trči od sobe do sobe, od biblioteke do kuhinje, od kuhinje do svoje spavaće sobe da bi pronašla šta je Šeli rekao o Četertonu, da vidi da li je kuvana poslednja partija kompota od bresaka, da bi isprobala šešir koji je kupila od modiskinje Poljakinje u Visokoj ulici; Mehmed sedi na skupu grupe dostojanstvenih starih muslimanskih sveštenika, tako starih da su bele trake oko njihovih fesova tokom mnogo godina pranja postale plavičaste, i pošto bi se završio njihov dugi ceremonijal opraštanja, sjurio bi se niz stepenice do vrta da se poigra sa svojim lovačkim psima, a odmah zatim se vraća da bi u razgovoru malo ohladio vatrene studente koji su došli da mu iznesu svoje planove o demonstracijama protiv g. Stojadinovića…
U kući na obali Vardara, u prijatnoj atmosferi proletnje večeri uoči Đurđevdana, uz čaj i sitne kolače, Anica i njene gošće razgovaraju i o izvesnoj zajedničkoj prijateljici koja je u Skoplju pobuđivala sumnje svojim podužim posetama Beogradu bez supruga. „Zaista mislim da su to gluposti“, reče Milica. „Jelena nije bez muža išla zbog nekog drugog čoveka, već zato što je uvek pomalo nezadovoljna time što pored muža nema baš nimalo slobode, pa je poželela da malo bude sama i uživa u poeziji života.“ Gošće odlaze, ne baš sasvim uverene u Aničinu odbranu Jelene, a društvo prelazi sa čaja na rakiju.
…Milica je neko vreme raspravljala sa mojim suprugom o neotomizmu, zauzevši pozu koju je uvek imala kada bi vodila intelektualne razgovore. Stoji kraj stočića za čaj, uz nju je stari vučjak i čašica rakije u ruci, koju s vremena na vreme podiže da bi srknula iz nje, dok se oštar miris tečnosti širi vazduhom, a pas se pridiže i njuši ga. ’Treba da krenemo’, reče Mehmed. ’Ta vrsta filozofije nije mi baš bliska’, reče Milica, ’a o religiji se, po meni, tu ne može ni govoriti. Lično je nisam našla nigde drugde sem u Grčkoj, u doba kad se Bog nije smatrao stvoriteljem, kad je njemu bilo dozvoljeno da bude božanski, ali i oslobođen odgovornosti za univerzum’. ’Srk!’ učini rakija! ’Av, av!’ učini pas. ’Treba da krenemo’, reče Mehmed. ’Odmah ću biti spremna’, reče Milica i iskapi ostatak rakije. Zatim pogleda u svog i mog muža i klimnu glavom s odobravanjem. ’Jadna Jelena’, reče, ’muž joj je brdo sala, oduvek je bio takav, a njen ljubavnik u Beogradu je jedan običan starac’.
U tami đurđevdanske noći, uz obilazak svetilišta i posmatranje rituala plodnosti u kojem su učestvovale samo žene, prijatelji nastavljaju razgovor o aktuelnim političkim temama. Godina je 1938. Evropi se ne piše dobro. Hipoteza Denija Sora o dvadesetak jako pametnih ljudi, među koje je svrstao i našu Anicu, koji bi mogli da spasu civilizaciju – nije izdržala istorijsku proveru. Ili se nije moglo naći dvadesetak tako pametnih ljudi ili je njihov glas bio preslab da spreči nastupajuće kataklizmične događaje. Anica je učinila najviše što je, u tom trenutku, mogla: poljubila je crni kamen koji ženama ispunjava želje i poverila prijateljima: „… Poželela sam nešto zaista drastično, politički. Ukoliko kamen funkcioniše onako kako to za njega tvrde, ne bih za život gospodina Stojadinovića dala ni običan peni.“
Iz knjige Sivi soko i crno jagnje
Kultura otkazivanja – Što se krije iza cenzure Agate Kristi ili Mikelanđelovog Davida
Iako živi daleko od velikih kulturnih centara, njena intelektualna interesovanja su veoma vidljiva. To pokazuje i jedno pismo upućeno iz Skoplja, početkom 1937. godine, poznatom helenisti Milošu Đuriću:
„Gospodine Đuriću,
Šaljem vam mali članak, u kome sam sa novog gledišta razmotrila jedan problem koji sam već nastavila u svojoj disertaciji. Štampam je u svesci Wienner Studien koja je posvećena mome profesoru Radenmaheru movodom njegove sedamdesetogodišnjice.
Da li ste čuli o pronalascima kuće Jovanović-Ristić u Luči? Time što je g. Andra Ristić otkrio da je Čamakar jedan stvaran vis u Himalajima, a g. Slobodan Jovanović da Plutarh pominje ’čašu Herkulovu’… mnogo dobija duhovna fizionomija Njegoševa, samo tim više gube Njegoševi komentatori, Rešetar i B. Kovačević. Da li je vama poznat taj izraz ’Herkulova čaša’, koji g. Jovanović sasvim tačno tumači kao čašu naročite veličine? Volela bih da znam vaše mišljenje o tome.
Čitala sam sa velikim interesovanjem vašu knjigu o Aishilu.
Sa srdačnim pozdravima i najboljim željama za novu godinu od mame, Hasana i mene, odana vam…“
Svesno – u smrt
Izbijanjem Drugog svetskog rata počinje i njihovo seljakanje, od Skoplja do Niša, pa Vrnjačke Banje i, najzad, Beograda. I u Banji i u Beogradu Anica živi od davanja privatnih časova engleskog ili nemačkog jezika. Njen (privatni) đak bio je i potonji ugledni pozorišni reditelj i teatrolog Miroslav Belović koji je bio fasciniran njenim znanjem Eshila, Sofokla, Euripida i uopšte sveta drevne Grčke. Belović je se veoma dobro seća:
„Ona je ulazila u rad kao u neko svetilište. Njena životna snaga i radna energija su bile neverovatne. Ona je pisala i prevodila i po osamnaest časova dnevno. Rad je za nju bio uzvišeni oblik ljubavi prema životu. U tome ju je podržavao Hasan, pravi mudrac iz naroda…“
Rat je preživela u nemaštini i smrzavajući se u iznajmljenom stanu – sa Hasanom i Vulom vučjakom.
Kada se rat završio Anica Savić Rebac dobila je mesto nastavnika na Filozofskom fakultetu predajući helensku i rimsku književnost i civilizaciju. Retkim prijateljima govorila je o godinama izgnanstva u Skoplju, kamo je Hasan bio zapravo proteran kao protivnik režima Milana Stojadinovića.
Odmah se uključila u vreme obnove i izgradnje, naročito na Fakultetu i u Udruženju pisaca Srbije. Već 1945. godine ona zajedno sa Andrićem, Zogovićem, Davičom… putuje u Bugarsku, u delegaciji pisaca Jugoslavije.
Piše studiju o antičkoj estetici, zatim istoriju rimske književnosti i posebno o Lukreciju, čije je delo smatrala najznačajnijim spomenikom slobodoumnog filozofiranja u Rimu.
Ali, ta čudotvorka, kako ju je nazvao Miroslav Belović, teško je doživela smrt svoga supruga Hasana, koji je umro od neizlečive bolesti u leto 1953. godine.
Oproštajno pismo Hasana Repca koje je Anici uručeno pošto je preminuo
„Draga moja –Ce!
Nije ugodan život kad se živi na injekcijama i ukoliko bi želeo živeti to bi želeo da budem što duže s tobom.
Kad se mora rastajati onda to treba prirodno i pametno podneti.
Ne želim nikakve ceremonije niti nacionalnog ni verskog rituala pri sahrani. Grob ne treba da je obeležen nego na njemu kad bude vreme za to posaditi dva čempresa i zimzelen.
Želim da ne dolaziš na grob; a zato želim da svaki dan kad ima cveća da ga staviš u vazu na tvoj sto. Ovo će mi biti najmilija pažnja od tebe.
Sve što imam sve je tvoje i niko nema prava da s tim raspolaže protiv tvoje volje.
Želim da od nekih mojih odela napraviš sebi haljinu, a ostalo najviše da daš Faiku, ali i u tom kako ti odlučiš mora biti onako. Isto to vredi i za veš. Sjeti se ponekad Đulse.
Budi hrabra i hrabro podnesi ono što mora biti. Voleo sam te, volem te i da je moguće i posle groba bi te volio.
Ljubi te tvoj Hasan.
Iste noći kada je Hasan umro ona je pokušala samoubistvo – presekla je venu na ruci. Preneta je u bolnicu u teškom stanju. Život joj je spasen, ali od samoubistva nije odustala.
Ubila se 7. oktobra 1953. godine, hicem iz pištolja, na bidermajer sofi svojih roditelja (danas u svečanom salonu Matice srpske, kojoj je pripala po njenoj oporuci, kao i Predićev portret).
Na stolu su prijatelji našli oporuku i Hasanovu sliku kao komite…
Zanimljivo je i pismo Hasanovoj najstarijoj sestri, koju je naročito voleo:
„Draga Đulso,
U svom oproštajnom pismu, Hasan mi je pisao da Te se sećam; on nije znao – a valjda je i znao – da to neću moći dugo da činim, ali ova dva meseca ja sam te se sećala često, uvek sa mnogo topline i srdačnosti. Ja te volim već zato što te je Hasan mnogo voleo, ali volim i zbog tvoje velike dobrote. Nemoj za mnom plakati, ni ti ni tvoje kćeri, jer ja odlazim vedro i čak radosno…“
Imala je 62 godine, i bila je bez poroda. Stvari (nameštaj, knjige, rukopise) podelila je (testamentom) prijateljima i Matici srpskoj. Pisaći sto, sa priborom, namenila je svojoj asistentkinji Nevenki Grabovac, a salonsku garnituru (stočić, dve fotelje i kanabe – Matici srpskoj).
Zapisala je i oporuku – svojeručno:
„Ovo što činim, činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće poniklo je, takoreći, zajedno sa mnom, razvijalo se naročito pod uticajem antičkih shvatanja o samoubistvu i postalo jedna od odrednica moje životne koncepcije, od organskih zakona moje prirode. To ne znači da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času; ali baš zato ne želim da živim bedno. Život mi je darovao mnoge prednosti, pa i ovu poslednju, da mogu umreti svesno i autonomno.“
Zemni ostaci Anice Savić Rebac počivaju na Novom groblju u Beogradu, u aleji zaslužnih građana zajedno sa Stanislavom Vinaverom, Georgijem Ostrogorskim, Svetislavom B. Cvijanovićem… Na grobu je spomenik – stilizovana ženska figura.
Iz knjige Život bez laži (Službeni glasnik, 2008)
Izvor: RTS OKO
