Пише: Радован Поповић
У јесен 1893. године вест да је др Милан Савић, педесетогодишњак који је објавио гомилу књига песама, приповедака, путописа, огледа… добио кћерку, брзо је обишла цео Нови Сад. Јединици је дао име Аница и посветио јој је, као и мати јој, изузетну пажњу. Пријатељ, поета и уопште писац на гласу, Лаза Костић, цупкао ју је на крилу, а она би му (још ни у основну школу није пошла) рецитовала на српском и латинском… Становали су у Хлебарској улици, у кући са балконом (данас Светозара Милетића 13).
Њен савременик Милан Кашанин причао је:
„Цео Нови Сад је говорио о њеном дару и о њеној интелигенцији, о томе да чита на немачком, на енглеском, на француском, на грчком, и да од своје четрнаесте године пише песме које јој објављују књижевни часописи…“
Основну школу и гимназију изучила је у Новом Саду, а онда се после матуре преселила са родитељима у Беч и тамо уписала студије класичних језика и књижевности. Наравно, наставила је да објављује у Бранковом колу своје стихове, а отац, угледни грађанин Новог Сада, преводилац Гетеовог Фауста, секретар Матице српске и уредник Летописа Матице српске, подстицао ју је свим срцем.
Једно писмо које је Милан Савић (из милоште зван Мица) упутио у септембру 1911. године пријатељу Светиславу Стефановићу (оном који ће на крају Другог светског рата бити стрељан зато што је био члан немачке комисије која је испитивала злочин у Виницама и што је у току рата руководио Српском књижевном задругом) најбоље говори о бризи коју је водио за кћеркину књижевну каријеру:
„…Не би ли могли путем Ћурчина [Милана, песника и преводиоца] учинити, да Богдан Поповић у своју Антологију уврсти једну или две песме Вашег ђака, Анице? Само да то иде као Ваш лични предлог, без мог утицаја. Њене су песме изашле све у Бранковом колу…“
Богдан Поповић је није уврстио у своју гласовиту Антологију новије српске лирике (објављену 1911), али ће њене две песме унети Миодраг Ибровац и његова супруга Савка у антологију српске (југословенске) поезије објављене у Паризу, на француском језику 1935. године. Аница Савић ће, међутим, наредних година завршити студије класичних језика и књижевности, а 1932. године одбраниће и докторску тезу Предплатонска еротологија и стећи име и углед једне од најмудријих и најдаровитијих жена у нашој култури. Објавиће низ огледа и студија о Гетеу, Томасу Ману, Клајсту, Шелију, али и о Његошу, Лази Костићу, Змају, Дучићу… Преводиће са грчког, латинског, немачког и енглеског језика. Тридесетих година штампаће и збирку песама Вечери на мору.
Миодраг Павловић ће у књизи Осам песника о Аници Савић писати као о јасно индивидуализованом песничком профилу, јер она је, по њему, „ретка, у нашим приликама необична појава“ која је „створила особен израз, и својеврстан, лични артизам…“ Такође ће три њене песме унети у своју Антологију српског песништва (1964).
Бечлијка експлозивне нарави
Па, ипак, вратимо се животном путу ове мудре жене. Пошто је Први светски рат провела у Бечу, породица Савић се враћа у Нови Сад и настањује се на углу Николајевске и Лазареве улице – са погледом на Николајевску цркву, једну од најстаријих новосадских богомоља у којој је сахрањена једна од најчувенијих српских добротворки Марија Трандафил.
У једној својој песми опеваће родни град – Нови Сад:
„Мој лирски граде, пун сунчаних залазака,
Свилених сени пун и шушња снежних јата!
…Ко крила пространа ја носим твоја неба,
а лак ме ветар повраћа на твоје стазе…“
Милан Кашанин, који се тих двадесетих година дружи с њом, овако је описује:
„Живим покретом, лаким ходом и конвенционално љупким лицем желела је да личи на Бечлијку, и заиста је личила. Омалена, маркантног носа, оштрих речи, звонког гласа, радо се осмехивала и осмехом покривала своју експлозивну нарав…“
…Занимљиво је писмо Анице Савић (необјављено, случајно нађено у антикваријату у једној старој књизи!), али је прималац непознат (бар за сада):
„Господине, сад тек разумем нелагодност коју сте осетили живећи у Н. Саду. Што се мене тиче, ја сам била у неколико умртвљена, ништа даље нисам видела и била сам скоро задовољна. Али после неколико седмица проведених у Београду који вам изгледа сићушан у поређењу са Паризом, али који је ипак доста жив и интересантан, ја сам чамила у Н. Саду више него што сам страховала да ћу то бити у Београду. Некорисно је да вам говорим о пустоши коју представља наш град…“
Београд јој се свидео и то не крије:
„…Славко може да вам исприча колико ми се свидело у Београду. Барем се ту налазе истакнуте личности, од којих сам упознала леп број. Урош Предић је направио мој портрет. Рачунам да ту проведем с времена на време, по десетак дана, то ће ме мало утешити… Ја се никако не журим са својом збирком стихова, мада сте ми ви једини обећали приказ о мојој поезији… Много сам о томе говорила у очекивању ове збирке са М.(илошем) Црњанским, код њега сам наишла на интелигенцију и осећање тако дубоко за моје стихове да сам тиме остала задивљена. То превазилази све што сам очекивала. Изгледа да је мало компликовано полагати своје испите у Београду. Ту морам да упишем два семестра да бих ’дипломирала’, а тек после моћи ћу да дам докторат – код Богдана Поповића… Код њега (у њему) налазим веома префињени дух који веома опседа…“
Ово писмо из новосадске самоће Анице Савић подсећа нас на једно сећање Милоша Црњанског када се у књижарским излозима појавила његова Лирика Итаке (1920) и у њој је једна песма посвећена Аници Савић. Када се Црњански појавио у Новом Саду, на отварању изложбе Петра Добровића, Милан Савић, отац Аничин, јавно је претио да ће се са Црњанским „кишобраном обрачунати“ – зар „такве безобразне песме“ да посвећује његовој мезимици.
Ево стихова из те песме:
„Монаси страсни голи се секли,
крај буктиња страшни, и клекли
у ћилим ваших тела што крв и миро проли
на оштар шљунак, којим су боли
и пекли ране колена прашних.“
Песма се зове „Рељеф са сликом Данта“.
Аница Савић воли епистоле – мало их пише на српском, онда на француском, па на енглеском, али она зна добро и мађарски и, наравно, немачки. Милану Кашанину вели:
„За мене постоји само јуче и сутра – данас само као веза између јуче и сутра…“
Била је и на првом наступу „Групе уметника“ у Београду и одушевила се, па Кашанину пише у Париз:
„…Осим композиција г. Милојевића [Милоја], нашег најсимпатичнијег музичара, све друго беху рецитације стихова. Најлошије је рецитовао Косор [Јосип], најбоље И.[во] Андрић и Т.[одор] Манојловић; с овим сам се доста често састајала – то је један од наших најкултурнијих људи… Била сам неколико пута код гђе Исидоре [Секулић]; то је необично занимљива, а у исти мах дискретна женска појава. Критика јој сада нешто није наклоњена. Ово из домаћег литерарно-уметничког Tratsch-а…“
У једној другој епистоли Кашанину пише:
„Хтели бисте чути мој суд о Црњанском. Укратко, то је један који би могао да буде Аријел, кад не би тако често хтео да буде Калибан. Но аријелски елеменат ће, надајмо се, превладати. Иначе је то таленат који нас може веселити што га имамо. Он има лепих песама, још лепших појединих стихова и ритмова. Дакле, има инстинкта за хармонију, само још нема воље за њу… Пишете ми о руском балету; ја сам га гледала у Бечу, 1912 г., нажалост без Павлове. Нарочито ми се допао Нижински. Пишите ми о своме сукцесивном доживљавању Париза; врло ме занима; то је један живот који ми је постао скоро фабулозан, као цео запад, тако је давно да сам била у њему; чак је доста давно и да сам много желела бити у њему…“
Ломпар: Полицијску државу у Србији заменила мафијашка, а мафија нигде није створила државу
Сусрет са Хасаном
Завршила је студије класичне филологије и у београдском интелектуалном друштву – примећена је и запажена као страсни обожавалац Хелена. А онда се догодило да се страсно заљуби у кршног Мостарца Хасана Репца, а венчаће се у пролеће 1921. године.
Један савременик је забележио:
„Њен муж, Хасан Ребац, огроман и жовијалан човек – физичка и духовна супротност Аничина… увек се налазио у њеној пратњи кад је она, по изузетку долазила на вечеру чланова Пен–клуба. Сви су говорили о њеној великој ерудицији, али мало ко знао чиме се бави, и свако је понављао да она пише песме…“
Ко је, у ствари, Хасан (на турском – лепотан) Ребац?
Зна се да је рођен 12. фебруара 1890. године (две године старији од Анице) у Мостару. Школу оријенталних језика завршио је у Паризу, филозофски факултет студирао у Београду, Бечу и Берлину. Отац Мухамед био је свештеник, а Хасан се писао као Србин муслиманске вере. Био је четник у Балканским ратовима и у Првом светском рату – у Македонији (четник–комита, како је говорио). Настанком Југославије Хасан Ребац је именован од Министарског савета као владин изасланик за муслимане у Јужној Србији – са административном функцијом: врховни муфтија. Врсни зналац македонског језика, али и немачког, француског, турског и арапског, убрзо је био враћен у Београд и постављен за начелника у Министарству вера (Муслиманско одељење), где је био запажен и као члан „Гајрета“ (Друштво за културно и просветно подизање муслимана, основано 1903. године у Сарајеву).
Дакле, реч је о личности од знања, угледа и ауторитета. Супружници су у Београд довели и старе родитеље из Новог Сада. Нашли су леп стан у Битољској 29, код Ташмајдана. Вељко Петровић се у једном писму пријатељу Милети Јакшићу, такође писцу, жали да је у Београду тешко наћи добар стан, али напомиње да је Ребац, муж Анице Савић, „нашао ових дана засебну кућу с 4 собе с нузпросторијама и двориштем“, и додаје: „Неко има среће…“
Писмо Томаса Мана
У јесен 1926. године краљ Александар, на предлог министра просвете, поставио је Хасана Репца за начелника Муслиманског одељења у Скопљу – био је управник муслиманских имања на подручју Македоније (вакуфских), а Аница је постављена за наставника гимназије, а нешто касније и за асистента предавача на одељењу Филозофског факултета. Преводи новеле Томаса Мана.
Аница Савић Ребац је једина међу српским интелектуалцима, колико се зна, која је имала кореспонденцију са славним немачким писцем. Она је, наиме, превела и објавила три Манове новеле: Тонио Крегер, Тристан и Смрт у Венецији и послала их у Минхен аутору. Овај јој 15. априла 1929. године пише:
„Врлопоштована госпођо,
Много хвала на Вашем љубазном писму и послатом примерку Вашег српског превода мојих новела. Ја не могу о Вашем личном достигнућу да искажем похвале, пошто не разумем ни реч српски, али издавачу могу да учиним комплименте: књига је веома достојно и лепо опремљена. Ја бих се веома радовао кад би више мојих књига на српски било преведено и слажем се с Вама да би роман, који ме је учинио познатим у Немачкој, био првенствено погодан за то. О пословној страни, како данас ствари стоје, нема шта да се каже и ја могу само да се надам да ће до завршетка Буденброкова Ваша земља приступити европској конвенцији. Са високопоштованим поздрављем,
Ваш веома одани Томас Ман.“
Позната енглеска списатељица Ребека Вест у својој популарној књизи Црно јагње и сиви соко, описујући своје виђење и доживљаје на путовању (у два маха, 1936. и 1937. године) по Југославији, дала је и занимљив опис боравка у Скопљу, у дому Анице и Хасана (у причи их наводи као Милицу и Мехмеда, али су сви остали подаци аутентични):
„Милица је рођена у Новом Саду док је још био под Мађарима: то значи да је потомак једне од оних тридесет седам хиљада породица које су прешле на аустријску територију са Патријархом Арсенијем 1690. године… Њен отац је био истакнута личност у деветнаестом веку… а завршио је као познат интелектуалац који је превео Фауста на српски… Ретко сам срела неког, било Енглеза или Американца, ко је боље познавао енглеско песништво. Одбранила је докторат из филозофије, много писала о Платону, а сада се бави утицајем Кабалиста на црногорског владаоца и владику Петра II, који је био велики мистички песник… Наследила је средњовековну домаћичку традицију која је веома снажна код Срба у Новом Саду. Она је и одана кћи својој мајци удовици, а предана жена Мехмеду. Мехмед је херцеговачки муслиман, потомак једне славенске велепоседничке породице која није хтела да се одрекне богумилске јереси па је у шеснаестом веку примила ислам. Његов отац је био имам, односно муслимански свештеник… Једно лето је војевао као комита у Македонији, а касније је приступио српској војсци у балканским ратовима…“
Ребека Вест о сусрету са Аницом и Хасаном у Скопљу
Пролазила сам погледом преко кровова и размишљала о суморним собама испод њих, са суморним људима који једу, пију и спавају у њима, живећи своје једноличне животе. А све то време постојао је један дом на обали Вардара, диван, са старим намештајем донетим из Новог Сада, који је говорио о оном најбољем из Аустро-Угарске империје, који је говорио о Бечу, Моцарту и Шуберту, и у њему Милица и Мехмед, стално у покрету, а ипак тако стамени. Милица трчи од собе до собе, од библиотеке до кухиње, од кухиње до своје спаваће собе да би пронашла шта је Шели рекао о Четертону, да види да ли је кувана последња партија компота од бресака, да би испробала шешир који је купила од модискиње Пољакиње у Високој улици; Мехмед седи на скупу групе достојанствених старих муслиманских свештеника, тако старих да су беле траке око њихових фесова током много година прања постале плавичасте, и пошто би се завршио њихов дуги церемонијал опраштања, сјурио би се низ степенице до врта да се поигра са својим ловачким псима, а одмах затим се враћа да би у разговору мало охладио ватрене студенте који су дошли да му изнесу своје планове о демонстрацијама против г. Стојадиновића…
У кући на обали Вардара, у пријатној атмосфери пролетње вечери уочи Ђурђевдана, уз чај и ситне колаче, Аница и њене гошће разговарају и о извесној заједничкој пријатељици која је у Скопљу побуђивала сумње својим подужим посетама Београду без супруга. „Заиста мислим да су то глупости“, рече Милица. „Јелена није без мужа ишла због неког другог човека, већ зато што је увек помало незадовољна тиме што поред мужа нема баш нимало слободе, па је пожелела да мало буде сама и ужива у поезији живота.“ Гошће одлазе, не баш сасвим уверене у Аничину одбрану Јелене, а друштво прелази са чаја на ракију.
…Милица је неко време расправљала са мојим супругом о неотомизму, заузевши позу коју је увек имала када би водила интелектуалне разговоре. Стоји крај сточића за чај, уз њу је стари вучјак и чашица ракије у руци, коју с времена на време подиже да би сркнула из ње, док се оштар мирис течности шири ваздухом, а пас се придиже и њуши га. ’Треба да кренемо’, рече Мехмед. ’Та врста филозофије није ми баш блиска’, рече Милица, ’а о религији се, по мени, ту не може ни говорити. Лично је нисам нашла нигде другде сем у Грчкој, у доба кад се Бог није сматрао створитељем, кад је њему било дозвољено да буде божански, али и ослобођен одговорности за универзум’. ’Срк!’ учини ракија! ’Ав, ав!’ учини пас. ’Треба да кренемо’, рече Мехмед. ’Одмах ћу бити спремна’, рече Милица и искапи остатак ракије. Затим погледа у свог и мог мужа и климну главом с одобравањем. ’Јадна Јелена’, рече, ’муж јој је брдо сала, одувек је био такав, а њен љубавник у Београду је један обичан старац’.
У тами ђурђевданске ноћи, уз обилазак светилишта и посматрање ритуала плодности у којем су учествовале само жене, пријатељи настављају разговор о актуелним политичким темама. Година је 1938. Европи се не пише добро. Хипотеза Денија Сора о двадесетак јако паметних људи, међу које је сврстао и нашу Аницу, који би могли да спасу цивилизацију – није издржала историјску проверу. Или се није могло наћи двадесетак тако паметних људи или је њихов глас био преслаб да спречи наступајуће катаклизмичне догађаје. Аница је учинила највише што је, у том тренутку, могла: пољубила је црни камен који женама испуњава жеље и поверила пријатељима: „… Пожелела сам нешто заиста драстично, политички. Уколико камен функционише онако како то за њега тврде, не бих за живот господина Стојадиновића дала ни обичан пени.“
Из књиге Сиви соко и црно јагње
Култура отказивања – Што се крије иза цензуре Агате Кристи или Микеланђеловог Давида
Иако живи далеко од великих културних центара, њена интелектуална интересовања су веома видљива. То показује и једно писмо упућено из Скопља, почетком 1937. године, познатом хеленисти Милошу Ђурићу:
„Господине Ђурићу,
Шаљем вам мали чланак, у коме сам са новог гледишта размотрила један проблем који сам већ наставила у својој дисертацији. Штампам је у свесци Wienner Studien која је посвећена моме професору Раденмахеру моводом његове седамдесетогодишњице.
Да ли сте чули о проналасцима куће Јовановић-Ристић у Лучи? Тиме што је г. Андра Ристић открио да је Чамакар један стваран вис у Хималајима, а г. Слободан Јовановић да Плутарх помиње ’чашу Херкулову’… много добија духовна физиономија Његошева, само тим више губе Његошеви коментатори, Решетар и Б. Ковачевић. Да ли је вама познат тај израз ’Херкулова чаша’, који г. Јовановић сасвим тачно тумачи као чашу нарочите величине? Волела бих да знам ваше мишљење о томе.
Читала сам са великим интересовањем вашу књигу о Аисхилу.
Са срдачним поздравима и најбољим жељама за нову годину од маме, Хасана и мене, одана вам…“
Свесно – у смрт
Избијањем Другог светског рата почиње и њихово сељакање, од Скопља до Ниша, па Врњачке Бање и, најзад, Београда. И у Бањи и у Београду Аница живи од давања приватних часова енглеског или немачког језика. Њен (приватни) ђак био је и потоњи угледни позоришни редитељ и театролог Мирослав Беловић који је био фасциниран њеним знањем Есхила, Софокла, Еурипида и уопште света древне Грчке. Беловић је се веома добро сећа:
„Она је улазила у рад као у неко светилиште. Њена животна снага и радна енергија су биле невероватне. Она је писала и преводила и по осамнаест часова дневно. Рад је за њу био узвишени облик љубави према животу. У томе ју је подржавао Хасан, прави мудрац из народа…“
Рат је преживела у немаштини и смрзавајући се у изнајмљеном стану – са Хасаном и Вулом вучјаком.
Када се рат завршио Аница Савић Ребац добила је место наставника на Филозофском факултету предајући хеленску и римску књижевност и цивилизацију. Ретким пријатељима говорила је о годинама изгнанства у Скопљу, камо је Хасан био заправо протеран као противник режима Милана Стојадиновића.
Одмах се укључила у време обнове и изградње, нарочито на Факултету и у Удружењу писаца Србије. Већ 1945. године она заједно са Андрићем, Зоговићем, Давичом… путује у Бугарску, у делегацији писаца Југославије.
Пише студију о античкој естетици, затим историју римске књижевности и посебно о Лукрецију, чије је дело сматрала најзначајнијим спомеником слободоумног филозофирања у Риму.
Али, та чудотворка, како ју је назвао Мирослав Беловић, тешко је доживела смрт свога супруга Хасана, који је умро од неизлечиве болести у лето 1953. године.
Опроштајно писмо Хасана Репца које је Аници уручено пошто је преминуо
„Драга моја –Це!
Није угодан живот кад се живи на инјекцијама и уколико би желео живети то би желео да будем што дуже с тобом.
Кад се мора растајати онда то треба природно и паметно поднети.
Не желим никакве церемоније нити националног ни верског ритуала при сахрани. Гроб не треба да је обележен него на њему кад буде време за то посадити два чемпреса и зимзелен.
Желим да не долазиш на гроб; а зато желим да сваки дан кад има цвећа да га ставиш у вазу на твој сто. Ово ће ми бити најмилија пажња од тебе.
Све што имам све је твоје и нико нема права да с тим располаже против твоје воље.
Желим да од неких мојих одела направиш себи хаљину, а остало највише да даш Фаику, али и у том како ти одлучиш мора бити онако. Исто то вреди и за веш. Сјети се понекад Ђулсе.
Буди храбра и храбро поднеси оно што мора бити. Волео сам те, волем те и да је могуће и после гроба би те волио.
Љуби те твој Хасан.
Исте ноћи када је Хасан умро она је покушала самоубиство – пресекла је вену на руци. Пренета је у болницу у тешком стању. Живот јој је спасен, али од самоубиства није одустала.
Убила се 7. октобра 1953. године, хицем из пиштоља, на бидермајер софи својих родитеља (данас у свечаном салону Матице српске, којој је припала по њеној опоруци, као и Предићев портрет).
На столу су пријатељи нашли опоруку и Хасанову слику као комите…
Занимљиво је и писмо Хасановој најстаријој сестри, коју је нарочито волео:
„Драга Ђулсо,
У свом опроштајном писму, Хасан ми је писао да Те се сећам; он није знао – а ваљда је и знао – да то нећу моћи дуго да чиним, али ова два месеца ја сам те се сећала често, увек са много топлине и срдачности. Ја те волим већ зато што те је Хасан много волео, али волим и због твоје велике доброте. Немој за мном плакати, ни ти ни твоје кћери, јер ја одлазим ведро и чак радосно…“
Имала је 62 године, и била је без порода. Ствари (намештај, књиге, рукописе) поделила је (тестаментом) пријатељима и Матици српској. Писаћи сто, са прибором, наменила је својој асистенткињи Невенки Грабовац, а салонску гарнитуру (сточић, две фотеље и канабе – Матици српској).
Записала је и опоруку – својеручно:
„Ово што чиним, чиним из уверења и у пуној луцидности интелекта и воље. То уверење да живот није вредан живљења ако изгубимо најдраже биће поникло је, такорећи, заједно са мном, развијало се нарочито под утицајем античких схватања о самоубиству и постало једна од одредница моје животне концепције, од органских закона моје природе. То не значи да нисам волела живот, да га не волим чак и у овом часу; али баш зато не желим да живим бедно. Живот ми је даровао многе предности, па и ову последњу, да могу умрети свесно и аутономно.“
Земни остаци Анице Савић Ребац почивају на Новом гробљу у Београду, у алеји заслужних грађана заједно са Станиславом Винавером, Георгијем Острогорским, Светиславом Б. Цвијановићем… На гробу је споменик – стилизована женска фигура.
Из књиге Живот без лажи (Службени гласник, 2008)
Извор: РТС ОКО
