Piše: Marko Tanasković
Bez obzira na to kako se osećate i šta u budućnosti očekujete od pobede Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima, jedna od nesporno pozitivnih tekovina ovakvog ishoda jeste to što je ogolio dugogodišnje propadanje i gotovo kliničku smrt zapadnih korporativnih medija.
Drastičan pad poverenja u sredstva javnog informisanja dugotrajan je i višeslojan proces, koji korene vuče još od drugog iračkog rata i ekonomske krize s kraja 2000-ih, ali je poslednjih godina, nakon surove cenzure za vreme pandemije korone i prošlih predsedničkih izbora, postalo jasno da postoji ogroman, praktično nepremostiv jaz između onoga što možete čuti na televiziji i onoga što ljudi zaista misle i smatraju važnim.
Sve najveće američke televizijske mreže i novine, sa izuzetkom Mardokovog „Foks njuza“, vodile su otvorenu i bespoštednu kampanju protiv Trampa, prikazujući ga kao novog Hitlera koji samo čeka da dođe na vlast kako bi počeo sa masovnim egzekucijama i deportacijama manjinskih grupa u stilu Kristalne noći i oduzimanjem reproduktivnih prava ženama po uzoru na zaplet serije „Sluškinjina priča“.
Elis Bektaš: Federacija BiH i njena Civilna zaštita kao loš primjer
Progresivna vouk agenda i „odbrana demokratije“ odabrani su za lajtmotive političke kampanje demokrata, ignorišući činjenicu da običan narod, nezavisno od boje kože, pola i etničkog porekla, najviše tište galopirajuća inflacija, loše stanje infrastrukture i porast kriminala koji je velikim delom izazvan nekontrolisanom nelegalnom imigracijom.
Odbijajući da se suoče sa realnošću katastrofalnih posledica politike Bajdenove administracije, vodeći mediji su, poput nojeva, držali glavu duboko zabijenu u pesku, insistirajući uporno na tome da su ključna pitanja za budućnost američkog naroda borba protiv „sistemskog“ belačkog rasizma, pravo na ubijanje sopstvene nerođene dece sve do devetog meseca, neograničeno finansiranje i naoružavanje režima u Kijevu i, što je svakako najapsurdnije, privilegija pritvorenih ilegalnih imigranata da menjaju pol o trošku američke države.
Opsesivno bavljenje Trampovom ličnošću i njegovim skandalima a ne realnim političkim pitanjima i problemima koji opredeljuju njegove birače da mu daju glas na kraju se obilo o glavu samozaljubljenoj medijskoj eliti koja sada drži patetične govore i histerično preti da, zbog ljutnje prema selu koje ih nije poslušalo, sebi odseče onu stvar. Glasnogovornici ovog medijskog narativa, poput Rejčel Medou i Džoj Rid sa En-Bi-Sija, Andersona Kupera i Van Džounsa sa Si-En-Ena, postali su tragikomične figure koje ni ne pokušavaju da odglume da obavljaju glavnu funkciju i posao novinara – a to je da informišu građane i objektivno prezentuju činjenice – već su se sladostrasno prepustili igri agresivnog propovedanja sa visine i nametanja sopstvenih predrasuda i mišljenja kao božanske istine.
Rezultati ovakvog pristrasnog i nesimpatičnog pristupa doveli su do toga da je, prema istraživanjima Galupa iz oktobra ove godine, poverenje građana u medije palo na najniže grane. Trenutno samo oko 31% američkih građana veruje u istinitost onoga što čuju i pročitaju u sredstvima javnog informisanja, dok je početkom sedamdesetih godina prošlog veka, dakle u vreme velikih društvenih kriza i previranja zbog vijetnamskog rata i afere Votergejt, to poverenje bilo na preko 70%.
Poznati američki novinar sa Si-En-Ena Brajan Stelter nedavno je na društvenim mrežama citirao neimenovanog izvršnog direktora svoje televizije koji je, u privatnom razgovoru, rezignirano primetio: „Ako je pola zemlje odlučilo da je Tramp kvalifikovan da bude predsednik, to znači da ne čitaju i ne gledaju bilo kakve medije, što opet znači da smo ih zauvek izgubili kao publiku. Trampova pobeda znači da su, u svom sadašnjem obliku, mejnstrim mediji mrtvi.“
Uporedo sa propadanjem mejnstrim medija i tradicionalnih kanala političke komunikacije i prezentacije, došlo je rezultirajućeg procvata alternativnih medija i nezavisnih digitalnih platformi koje su značajno demokratizovale javni prostor i omogućile da različiti politički stavovi i prokazana mišljenja nađu svoju publiku.
Trampova kampanja je vrlo dobro prepoznala ovaj istorijski zaokret u medijskom ekosistemu, pa je tako Tramp, po savetima svog sina Barona, obilazio najslušanije podkaste kao nijedan kandidat u istoriji pre njega, na kojima je vodio duge, spontane i sveobuhvatne razgovore, da bi sve kulminiralo njegovim pojavljivanjem kod Džoa Rogana samo dan-dva pre izbora koje je imalo veliki odjek i preko trideset miliona pregleda.
S druge strane, Kamala Haris opredelila se za tradicionalne i uštogljene intervjue na velikim televizijskim mrežama, koji su bili strogo kontrolisani i cenzurisani, sa dosadnim i unapred pripremljenim pitanjima i navežbanim odgovorima, što je još više doprinelo utisku o njoj kao neautentičnom i poverenja nedostojnom kandidatu.
Već neko vreme jasno je da se čitava medijska i javna scena nezaustavljivo seli na Internet. Štampa je odavno mrtva, tiraži novina nisu ni 10% onoga što su bili pre samo dvadesetak godina, a rejtinzi televizijskih informativnih emisija pokazuju da će uskoro i televizija morati da krene isključivo digitalnim putem.
To stvara jednu novu realnost koja daje mogućnost podkastima, društvenim mrežama i portalima da se ravnopravno takmiče u informisanju sa nekadašnjim medijskim gigantima.
Nažalost, kada smo mi odrastali tokom devedesetih, važilo je da ono što kažu Si-En-En i Kristijan Amanpur o ratu u bivšoj Jugoslaviji biva prihvaćeno širom sveta kao apsolutna, gotovo biblijska istina, dok danas recimo taj isti Si-En-En ne može nikako da se izbori sa prikazom događaja na Bliskom istoku koji stvaraju TikTokeri, Telegram kanali, pojedini influenseri sa Iksa i drugi protagonisti i kreatori alternativne medijske realnosti.
U jednom trenutku, negde između izmišljenih izveštaja o oružju za masovno uništenje Sadama Huseina i stravičnih laži o virusu i vakcinama za vreme kovid pandemije, zapadni mejnstrim mediji su bili konačno raskrinkani, izgubili su tapiju na istinu i poverenje svojih konzumenata. A poverenje, jednom kada nestane, jako teško se vraća.
Izvor: Rt.rs
