Пише: Војислав Дурмановић
Протеклог двадесет другог фебруара прошло је два века од рођења готово митског борца за национална права Срба и других Словена под црно-жутом империјом, Светозара Милетића, који није био пуки бранилац ,,правица” у српско-православној народносној (етничкој) ниши аустроугарског препотопског династичког поретка под фараонском палицом Фрање Јосифа, где је демократска права уживала једва петина најбогатијих мушкараца, већ лидер револуционарних видика, за које ће 1912. и ђак Лука Јукић запуцати уз покличе: ,,Абцуг Цувај!” Новосадски врт слободе који је Милетић онда, у доба Линколна и Гарибалдија као градоначелник био окопавао мимо феудално-бирократског апсолутизма мађарских банова, намучио је њихове пандуре више него све словачке провинције заједно: туда су пролазили међународни добровољци у помоћ херцеговачким револуционарима, у време саборништва Јефтановића и Фирдуса против аустроугарских притисака ту су штампани рани памфлети босанског покрета за верско-просветну самоуправу, Ј. Ј. Змај опевао комунарске јуришнике на небо, а последње дане у Новом Саду са Јасне Пољане планирао је да проведе и Лав Толстој.
За социјалисте Васу Пелагића, Димитрија Ценића, Перу Тодоровића и Светозара Марковића, Нови Сад у којем је излазила Милетићева ,,Застава”, гласило уставно-либералне Српске народне слободоумне странке које је одбијало компромисе између борбе против вазалства и домаће тираније, био је Мека спрам полицијске цензуре Блазнавца и обреновићког двора, где их је овај поздрављао речима: ,,Кад све струне попуцају, сви ћемо ми у социјалисте.” У више наврата опозициони посланик угарског и хрватског, потом српских црквено-народних сабора, првачио је у договору са Мађарима прочишћеном од кабинетских комбинација и дворске смутње прирођених октроисаним аранжманима, попут Бечу потчињеног војводства које је 1861. горљиво разобличио у чланку ,,На Туцидан”, на основу демократско-федералистичких теза. Све ово ескалирало је и у напетости између српског трибуна и скоро па хабзбуршког Фанара, Карловачке митрополије – знаног бастиона крајишничког менталитета утемељеног на уживању империјалних привилегија, а након Деакове нагодбе главни фронт његових напора усмерен је ка отпору великомађарској мегаломанији и хегемонији. Био је то окршај који ће отреситог, али принципијелног бунтовника против свих полуга хабзбуршког поретка стајати душевног здравља, последично и главе: док бесни устанак у БиХ, други пут за живота 1876. на монтираном процесу пресуђена му је петогодишња робија, са које се вратио сломљен и ,,осамљен”, од 1892. све више се повлачећи у себе док 1901. није преминуо.
Двеста година од рођења Милетића, балканске земље које чине српску историјску отаџбину (Србија, Босна и Херцеговина, Црна Гора), свака подјармљена својом неоколонијалном олигархијом чврсте руке према свом народу, а лаке према страним уценама и дисциплиновању, срозане су на ниво зависности и подређености од пре сто педесет година. У Србији су демократија и бриселски просвећени апсолутизам одавно раздвојили путеве. Док напредњачки тигрови од папира, који ни метар пута не могу да изграде без Лафаржа и Тексон Ојла, византијско плавом са београдских аутобуса лакирају задњу рунду тоталне предаје севера Космета, на којем су стварањем мафијашког Елдорада претходно разорили сав капацитет за отпор, такозвана либерална опозиција лудо се забавља шарлиебдоовским изругивањима етикетираним литијашима и оговарањем органског студентског покрета. На мандатној територији преко Дрине, где су НАТО безбедносне гаранције и ЕУ интеграције као једини модел развоја практично озакоњене догме које нико не пропитује, СНСД-ова котерија флертује са Трамповом администрацијом, чије реторичке мрвице разумевања за српске интересе вреде отприлике колико и Реганов указ да десети травањ постане национални дан хрватске усташке емиграције, донесен док је био гувернер Калифорније шездесетих. Стари Милетић би плакао.
Српска политичка заједница морала би се домишљатошћу и маштовитошћу одупрети епистемолошком насиљу које јој причињавају све ове синтетичке неоколонијалне поставке неолибералног или неоконзервативног послушништва и полтронства: она о оперетно дизајнираном, дизнилендском ,,српском свету”, баш као и преваспитавачко, културтрегерско једноумље зарад улазнице у клуб цивилизованих покоравањем ,,европским стандардима”, сходније свету тик након пада Берлинског зида, него после Мајдана, Газе и Епстина. Таква српска политика нужно би водила оживљавању Милетићевог национално-либералног наслеђа, онако како су и латиоамерички левичарски покрети издигли барјак боливарског либерализма у антиколонијалном кључу: управо то био би истинити, универзални језик грађанске зрелости мимо племенске команде и туторске доминације освајачких блокова која диктира шта је то ,,реалност”, дакле српска позиција до сада програмски разматрана и на страницама овог магазина.
То би данас значило преосмишљавање одбране равноправности Срба са колосека виктимизације, импулсивне хомогенизације око београдске ,,матице” као мањина у сопственој земљи и сепаратистичког распарчавања у још безначајније творевине, ка вишеименом, полицентричном препороду исконских демократских и егалитарних државотворних традиција, у свим земљама где им антисрпска агенда, попут, сликовитости ради, неоаустрославистичког, неодукљанског, пробандеристичког аутономаштва НАТО лобиста у самој Војводини, покушава оспорити аутохтоност. Баш то као да је осећао и Црњански, када се по присаједињењу 1919. именом ,,Свете Војводине” заветовао: „Па да нас све затру и сахране, последњи још питаће их: где је српска Војводина?” – или Црна Гора, Босна и Херцеговина, Светог Саве и Гази Хусрев-бега ђедовина. Заиста, Милетић би се силно радовао кад би то са новосадског трга видео.
