Пише: Војин Грубач
Малопознати цетињски књижевник Милорад Поповић се ових дана огласио још једним атавистичким идеолошким покличом, обрушавајући се на Министарство културе Црне Горе зато што је предлог ЦДНК одбијен на конкурсу за финансирање пројеката.
У свом јавном иступу навео је сљедеће: „Црногорско друштво независних књижевника (ЦДНК)… од побједе клеронационалистичке Молебан револуције, 30. августа 2020. године, није добило ни један еуро из државног буџета.“
Другим ријечима, Поповић се жали да му власт – коју идеолошки презире и означава као противничку – не финансира рад, да би је с тим новцем потом могао јавно етикетирати и дисквалификовати. Побунио се што му Влада Црне Горе не даје новац да би ту исту власт најприземније вријеђао и пљувао.
Збиља, каква би то била власт која би добровољно финансирала медијско острашћивање од стане екстремиста попут Милорада Поповића? Таква власт не би имала право на постојање!
Халуцинације о „фашистичком режиму“
У наставку излагања Поповић је актуелну власт упоредио са фашистичким режимом генерала Франка. Између осталог, каже:
„Садашња дискриминација и сегрегација културних стваралаца… налик је методама фашистичког режима Франциска Франка… Сви облици фашизма, класични и хибридни, злоћудни су и неконтролисани… Идеологија је посебно малигна у култури јер преферира аматеризам и тривијалности у односу на највише духовне и естетске домете.“
Тако Поповић, без икаквих аргумената, актуелну власт проглашава за фашистичку, питајући се једино да ли је ријеч о „класичном“ или „хибридном“ фашизму. А што је најсмјешније, екстремистичко преувеличавање које износи и идеолошко дивљање које демонстрира, Поповић представља као врхунац „духовне и естетске“ свијести круга којем припада. Није, ваљда? Прије ће бити да се ради о тешкој „провали мозга“ а не духовној и естетској вриједности.
Одбијање министарства да финансира предложене пројекте ЦДНК, Поповић у наставку обраћања тумачи као „свјесну намјеру да се обесправи удружење које се свјетоназорски противи актуелној фашизацији друштва и дискриминацији црногорске културе и нације“. Да није ријеч о измишљеној фашизацији, или како?
Војин Грубач: Катаклизма цивилног сектора лажних антифашиста
Од „фашиста“ тражи новац за борбу против фашизма
Без обзира колико парадоксално звучало, на крају испада да Поповић од власти коју назива „фашистичком“ очекује финансијску подршку – да би се потом са сарадницима борио против измишљеног фашизма те исте власти.
Поставља се логично питање: одакле некоме уопште пада на памет идеја да може од „фашиста“ добити новац да би их идеолошки нападао? Такво размишљање је супротстављено елементарној логици? Да нису „помало одлијепили“ у свом безвезном трућању?
Одговор на питање лежи у чињеници да је идеолошки круг око Ђукановића, коме и Поповић припада, одавно изгубио политичке и моралне компасе. Деценијама су, под плаштом борбе против „фашизма“, опслуживали један од најкорумпиранијих режима на Балкану.
Док данас лако лијепе етикету „фашизма“ актуелним структурама, за вријеме владавине Ђукановићеве олигархије држава је систематски пљачкана, уништен је државни сектор, а милијарде зарађене шверцом цигарета и наркотика завршиле су на приватним рачунима. Никада се није десило да такав режим назову пљачакашким и ексремистичком, што је он уистину и био. Зашто? Је су били његове јадне и чемерне пропагандистичке слуге.
Одлично знамо да су ЦДНК и сродне организације деценијама служиле као идеолошки параван том систему. Самим тим, било би логичније да очекују и траже помоћ од својих некадашњих покровитеља него од садашње власти коју нападају. Ипак, они и даље упорно траже новац од Владе– али уз безобразно и сумануто етикетирање да је власт „фашистичка“. То није ништа друго до фасцинантна политичка халуцинација.
Екстремистички наратив без кредибилитета
Временом су Поповић и њему слични постали толико идеолошки радикализовани да се израз „фашиста“ више не може сматрати адекватним за опис њихове политичке деструкције. Таквим екстремистима не би требало додијељивати државни новац све док се не врате у оквире цивилизованог јавног дискурса.
Умјесто подизања тонова и драматичних тврдњи о „неправдама“, много би рационалније било да се финансијски, можда и на подераним кољенима обрате онима чије су интересе деценијама бранили – Ђукановићевој породици и мрежама блиским бившем режиму. Њима, свакако, новац није проблем, јер су милијарде изнијели из земље.
И на концу, што се тиче Поповића и сличних носилаца фолклорног, често и острашћеног вида црногорства, треба подсјетити да су грађане који су се противили режиму Ђукановића годинама проглашавали „највећим непријатељима Црне Горе“. Не само проглашавали, већ и медијски терорисали, дехуманизовали, дисквалификовали.
Ако је то било тако: зашто данас траже помоћ од „непријатеља“, ако већ имају богатe политичке савезнике који су из земље изнијели баснословне суме новца? Уопште није фер да им се од тих украдених стотина милиона нешто не баци у корита да се овако јавно не пренемажу. Да не вриште као Дамјанов Зеленко, попут овога малопознатог цетињског књижевника.
