Piše: Vojislav Durmanović
Bez pravde, države su samo velika razbojništva.
Sveti Avgustin
Za generacije mladih u Srbiji i Srpskoj (jer preko Drine se ta nepravda-planina iz Skenderove poeme vazda činila nekako nedodirljivija) rođene nakon 2000. direktnodemokratski studentski, zapravo najmasovniji srpski socijalni pokret u protekloj četvrtini dvadeset prvog veka već je formativno iskustvo posle kojeg je povratak na staro nezamisliv. Neki od njih pamte svrgavanje natovske despotije u Crnoj Gori pre pet godine, kada je ista objavila rat osnovnim ustavnim slobodama i pravu na samoodređenje identiteta većinskih građana te zemlje, koji su u litijama pronašli samosvojan, nadstranački izraz gandijevske borbe za demokratiju, protiv izazvane sektarijanske histerije. I plenumsko samoorganizovanje studenata samonikli je politički izraz koji nadilazi jalovost dotrajalih sistemskih opcija, jer gde pred kamerama iza zahteva ne stoji jedan lider, počesto bonapartističkog imidža, režimska mašinerija nije u stanju da ga potkupi ili kompromituje režiranjem afera, što bi vodilo u ponovnu rezignaciju jer je sve što je isprobano propalo, u stilu pošalice – konačno imam za koga da glasam!
Vojislav Durmanović: Đačka klupa kao najopasnija institucija
U pokušaju da iscrpi antiimperijalni sentiment, Vučić se po izbijanju blokada uporedio sa Asadom, mada u stvarnosti njegov režim više liči na egipatsku i jordansku klijentelističku tiraniju, koje su osmišljene da bajonetima disciplinuju arapske mase, dok Palestincima manipulišu kao poker čipom za kusuranje sa korporativnim nadvladarima u Vašingtonu, kao i on sa ostacima ostataka kosmetskih Srba. Ne ruši se Majdanom prozapadni stabilokrata (Čerčil bi rekao da ima neutralnosti na ovoj ili onoj strani), dočim se i geopolitička karta i energija u bazi pobune posve razlikuju od petooktobarskih, kada je preovladavalo uverenje da bi Zapad imao razumevanja za srpske nacionalne interese ukoliko bi Beograd do kraja prihvatio okvir američke hegemonije nakon pada Berlinskog zida, na šta je ne baš velikodušno uzvraćeno jednostranim priznanjem Kosova, ultimatumima briselske birokratije i ostalim vajmarskim poniženjima. Mladi Srbi sa fakultetskih holova, autoputeva i mostova, za razliku od svojih roditelja kojima je podvaljivana bajka kako Evropa nema alternativu, odlično razumeju engleski i preko interneta imaju neposredan uvid u nimalo obećavajući smer koji zapadni svet sledi od izbijanja rata u Ukrajini, kao i prenos uživo istrebljenja Gaze, što je dokrajčilo globalnu zabludu da je isti taj svet garant barem bazičnih ljudskih, ako već ne ekonomskih, nacionalnih i dr. prava. Međutim, i Zaharova je svojom izjavom dokazala da je pouzdana po pitanju obojenih revolucije taman koliko i njene američke kolege o ljudskim pravima istočnije od Beča. Stoga i oni koji napadaju i oni koji brane SNS-ov režim sa pozicija povratka na stanje 2000-2012. mamuzaju mrtvo kljuse.
Zbog svega toga bolno je površno biti samo protiv Vučića, šovenskog siledžije iz devedesetih, kako to čini opozicija koja ritualno oponaša Otpor, ali ne i protiv Vučića, šalterskog izvršitelja naloga MMF-a i kasapina javnog sektora koga je Zapad 2012. oprao od šešeljevskog varvarstva da bi ga proizveo u legitimnijeg nadzornika neoliberalne stihije i monopolske strahovlade namesto islužene žute garniture. Isto tako je neuko i sumanuto brbljati o ugroženosti vladavine prava od strane balkanskog javašluka, a žmuriti na to da je sistematsko bujanje korupcije i tajkunskog dahiluka neizbežan rezultat, između ostalog i iz tzv. uređenih i civilizovanih zemalja EU diktiranim zakonima omogućenog, privatizacijskog pustošenja privrede i obrazovanja, do zaista polukolonijalnog položaja u kojem se nalazi Srbija, prepuna ojađenog radnog naroda pod zastorom naprednjačkog populizma.
Ko god bi došao namesto Vučićeve vlasti, predstojala bi mu mukotrpna rehabilitacija društva okovanog neartikulisanim traumama, planski dezorijentisanog i fragmentiranog ucenama i nasiljem čiji su batinaši kao izašli iz šinjela Dragog Jovanovića i režimski teroristi za volanom sami vrh ledenog brega, nalik na obnovu nacionalnog poverenja i dostojanstva koja traje u Crnoj Gori. Za to svakako nije kadro liberalističko (a ne dosledno liberalno) krilo diletantske opozicije koje bljuje klasističku mržnju prema sugrađanima na biralištima prikazujući ih kao krezubu provincijalnu marvu, dok stvarne protagoniste otimanja republike ostavlja netaknutim. Dotad, u odsustvu alternativne sile otpora mrakobesju i entropiji koji su zamalo sasvim progutali srpsko društvo, slobodna Srbija, bar ona koja bi vodila ne samostalnu, već samostalniju politiku, i dalje će ostati anatema.
Upravo zato je od neobične važnosti istup studenata Filozofskog fakulteta u Novom Sadu na svetosavskoj svečanosti u Matici Srpskoj, koja odavno važi za bastion kulturne politike iz naprednjačke epruvete, zasnovane na plesnjivom birokratizmu, ždanovljevski ispraznom, opštemestaškom jednoumlju i gotovo jezuitskom, odnosno bulovićevskom frakcionaštvu i poslušništvu pod velom pretvorne sabornosti, a zapravo Prokrustove postelje, miš-maš bećarca u kojem je najljući začin prisluživanje nenarodnom režimu. To pokazuje da srpska omladina danas zahteva da negovanje nacionalne kulture i tradicije bude praćeno razvijanjem modernije, razumnije i ozbiljnije države, te da rulja glajhšaltovanih profesora nema tapiju na duhovno nasleđe srpske nacije. Zato sve što se ima reći povodom licemerne reakcije doživotnog predsednika ove ustanove Dragana Stanića na izbacivanje studenata, kao da je reč o banci ili sudu, a ne prostoru koji postoji radi glasova obrazovane omladine, staje u famozni stih Veljka Petrovića: Vojvodino stara, zar ti nemaš stida?
A ono od čega kreće vidanje i isceljenje od razdora i sveopšte otuđenosti jeste napuštanje Platonovih pećina ideoloških projekcija ove ili one strane i autističnih medijskih eho komora. Sad kad se politički diskurs prelio na ulice, izađite među studente i razgovarajte s njima, pitajte ih za šta se bore i šta misle o opoziciji, o socijalnim pitanjima, o suverenosti i kako zamišljaju takozvani dan posle i zemlju koji bi gradili i gde bi na miru ostarili. To što bi se čulo nije arogancija povlaštene više srednje klase, već naprotiv, glas takoreći ispodpovršinske Srbije, ne iz one beogradskih kafea, već od Loznice preko Ivanjice do Kladova i Vrbasa, mahom među apstinentskom polovinom žitelja, koji u svojim nadanjima i zalaganjima i te kako nose interese svoje zemlje i ljudi iz naroda, boreći se da umesto godina smutnje koje su pojeli skakavci prokrče put kojim će ići takvi poput njih.
