Догод културну хегемонију у југосфери буду кројили самозвани левичари са корпоративних платних листи, аматерски националисти који распродају националне интересе вукући за скуте стране чиновнике и позерски Југословени који први осуђују ионако јалове покушаје одржања целовитости Југославије оружаном силом 1991. биће сасвим очигледно зашто смо предали забораву Родољуба Чолаковића. Новим читањем исцрпне дневничке и мемоарске грађе (обелодањене између осталог и на енглеском, мађарском, италијанском…) коју је оставио у аманет, тај југословенски, босанскохерцеговачки и српски револуционар и државник изнова се јавља не само као барометар духа времена и хроничар друштвених гибања у тоталитету, већ уз савременика му Гојка Николиша и као суморни пророк пропадања једне земље, па и презентне политичке панораме поднебља бивше СФРЈ.
Свакако да ригидно антикомунистичка култура порицања која му је помен, заједно са Оскаром Давичом, Михаилом Лалићем, Владимиром Дедијером, Веселином Маслешом, Сафетом Крупићем или Дервишем Сушићем гурнула на маргину има пуно више заједничког са негдашњим бирократским догматизмом и монизмом, комисијама цензора, агитпроповским пашквилама и одстрелом неистомишљеника вербалним деликтом, него са конструктивним пропитивањем титоистичког наслеђа какво су пре свих помодара изнедрили умови калибра Десимира Тошића и Богољуба Кочовића. Стога би и Марцијал поновио стари епиграм: под Нероном да устане Цицерон, цезаријанцем би постао.
Александар Живковић: Жртвовање Пуповца | Журнал (zurnal.me)
Рођен лета 1900. у кметодерској породици семберских газди, уместо доказивачких комплекса због класног порекла, налик на Бертолта Брехта чију је поезију радо читао, цео живот је као наследство носио својствени револуционарно-патриотски ноблес оближ. Јалову поткупљивост српске трговачке чаршије презрео је како у ђачким данима, када је, клечећи заједно са омладинцима на помену надвојводи Фердинанду, на молитве православног попа за покој душе одговарао мрмљањем слава Принципу, тако и под НДХ, сведочећи како су бијељински малограђани сервилно прихватали изјашњавање као гркоисточњаци не би ли спасили своје ћепенке. Бунтовни Чолаковић испливао је на историјску позорницу као завереник Алије Алијагића из радикалног крила КПЈ званог Црвена правда, које је на државни терор Обзнане узвратило 1921. индивидуалним терором над њеним виновником, министром Драшковићем, упркос томе што званична линија никад није одобравала њихове методе, због чега је завршио на робији, а Алијагић на вешалима, премда је изрицање смртне казне за политички деликт било уставом забрањено. Пар година по изласку из ћелије 1932. у којој је, заједно с Мошом Пијаде, у паузама између батина сачинио први целовит превод Лењинове Државе и револуције, те првог тома Марксовог Капитала, одлази на лењински семинар у Москву, да би се 1936. са другим Југословенима запутио у Шпанију преко Француске, у борбу за земљу и слободу. За то време у туторству Коминтерне над југословенским комунистима које га је 1937. замало стајало остракизма из Политбироа назирао се заметак 1948. и раскола са ИБ-ом. О боже мој, како би се о Родољубу дала написати лијепа књига. Сјећам га се, као данас, када је изашао с робије. Био је у напону своје младеначке снаге. Поцрнио од сунца као да се враћа с мора. Смијао се доброћудно, са своја тридесет и два здрава зуба и изгледао је као најљепши спортски модел, да га човек онако свуче до гола и даде Мештровићу моделирати, присећао га се из тог периода Крлежа.
Као и Авдо Хумо, Родољуб је остао истрајни босанскохерцеговачки суверениста, али засигурно не у духу калајевске патетичне мистике о земљици Босни изолованој од општејугословенског контекста каква тренутно царује у самопрокламованим пробосанским круговима. Из теренског искуства НОР-а, у којем су партизани били једина војска која је тежила кажњавању злочинаца и уједињавању грађана око заједничких интереса, уместо осветничког самоистребљивања у корист окупатора по принципу завади па владај, рођена је идеја ЗАВНОБиХ-а као консензуса свих народа БиХ о оквиру за равноправно крмарење политичком судбином, а зарад склада и поспешења југословенске заједнице, први и једини пут у историји без поткусуривања и скривених агенди. Родољуб је у својству једног од кључних идеолога међу делегатима, те покретача листа Ослобођење артикулисао тај култ везаности за земљу, а три етноверске парадигме за заједничку (како се говорило) расну основу кроз појмове уже и шире домовине. У свом памфлету О лажном и правом српству из 1945. разрачунао се са шовенским схватањима о колективној кривици српског народа за бахатост владајуће класе у југословенској монархији, али и квислиншким крилом исте које је скривено иза карневалског србовања издало трајне националне интересе Срба, истичући:
Сељаку у Србији није претио усташки нож као у Босни или Хрватској, а он је устао да се бије за другачију Југославију… Нама Србима ван Србије нико и не мисли да оспорава право одржавања најтешњих веза с нашом браћом у Србији, које ће ићи за тим да омогуће најпунији и најбржи развитак српског народа. Српски реакционери, који се овако дирљиво брину за јединство српског народа, и у то име распирују шовинистичку мржњу, остварују не мање дирљиво јединство са усташким и мачековским шовинистима и реакционерима.
Уместо да га препусти перу, Ђилас га првих послератних година поставља на дужност министра за културу. Када је револуција била већ увелико окоштала у режим, као стегоноша старе авангарде етаблиран је у свету црвене аристократије на Дедињу. Заједно са супругом Милицом Зорић, београдском уметницом на таписерији која је рат провела у Јасеновцу и на Бањици, постао је, налик на Светозара Вукомановића Темпа, утеловљење флексибилности и духовне ширине југословенских комуниста који су у миру, наместо аскетизма професионалних револуционара, постајали рафинирани прозни стилисти и колекционари уметнина кроз нарочити вид самоуправног задужбинарства. Стил којим су исписане Шпанија у пламену (1937), Кућа оплакана (1941) и Утисци из Индије (1954) дао би се одредити као подједнако пластичан колико и питорескан, сталожен, а речи опет живе као с попришта догађаја. Из шетњи са Вучом и Андрићем, кога је он препоручио за чланство у КПЈ, оставио је неке од најповерљивијих записа о нобеловцу с којим је делио преданост прекодринској отаџбини.
Као изграђен, самомислећи марксиста, а правоверни Југословен, хитро је антиципирао како ће крлежијански, ћосићевски и др. национални партикуларизми, који у склопу социјализма долазе под хуманистичком фасадом, као лепотице из бајки о демократизацији, у коначној форми покуцати на врата као наказе.
Ислуженом идеалисти, премда легитимистички оданом Титу, било је више него јасно куда води полтронски менталитет одгајан у интересно завађеним бирократским кликама – у ренегатско осипање изнутра услед којег је већ била смрвљена и стара Југославија. Томе нису биле криве древне мржње ни јужнословенски атавизми које ни динамит револуције није успео да из колективног несвесног избаци на светло дана, већ аутодеструктивни механизми унутар новог система. Када је за све судбоносне 1972. упутио протест против сече кнезова у ЦК СК Србије, за Београд је био тек босански сусед. Стаљиноидно Сарајево Бранка и Хамдије одбијало га је јер је разобличио њихову културну политику: обрушавао се на бивше чиновништво НДХ у редовима СКЈ (Хаџијахић, Тановић, Пуриватра), а 1976. жестоко оплео по претварању варијаната полицентричног српскохрватског стандарда у кинеске зидове. Земљака Хасана Грабчановића, моћника босанскохерцеговачке УДБ-е приватно је означавао за главног виновника пузајућег сепаратизма који је смерао да БиХ преобрати у муслиманску матичну републику – тако су се ратни другови из истог миљеа сукобили на размеђу две концепције бх. идентитета. Мистификаторске тенденције интелектуалаца предвођених Туњом Филиповићем око пројектовања заједничке прошлости народа БиХ старије од победе југословенства и социјалистичке револуције покудио је као хоџинско-легионарске измишљотине и социјалистичку калајевштину. Промишљајући свој однос са Крлежом прибележио је како се овај, упркос помпезном наступу, у преломним моментима 1941. (кад је чак устанак против усташког режима одбацио као авантуру) и 1967. око потписивања Декларације није енергично понео према продору хрватског шовинизма, већ у разлазу са партијским друговима калкулисао изговорима.
С презиром се осврће на удвориштво београдских бирократа, најпре Милоша Минића за које каже да су се Титу 1980. на самртничкој постељи додворавали како болестан брине о светским бригама све време знајући какво расуло већ прети земљи препуштеној ивици понора.
Намерно сам отпочео овај оглед извесном поентом не бих ли завршне редове посветио помену још једном животу човека на Балкану (по Кракову), аналогном Родољубовом и свом у знаку андрићевског, неимарског враћања дуга завичају, у духу Алихоџиног бдења над грађевином. Лик старог Идриза Хујдуровића, творца урбанистичког плана Бијељине где сам стасавао и његово помало патрицијско држање упамтио сам само кроз маглу када је на јесен 2018. преселио у деведесет трећој години. Као сувоњави осамнаестогодишњак извукао се кроз решетке из усташког затвора у Брчком 1941. ноћ уочи погубљења оца Мустафе, велепоседника, челника Демократске странке Љубе Давидовића и пријатеља др Војислава Кецмановића, који је заклан на савском мосту, те отишао у партизане уз које се борио до ослобађања Београда.
Вук Бачановић: ДПС, трагедија која траје | Журнал (zurnal.me)
Опет се тако неухрањен педесетих вратио са Голог отока, на који су га биле спаковале љубоморне колеге, док се није испоставило како нико сем њега није био кадар да води ГИК Рад. Када је 1992. држава коју је изграђивао све са својом армијом претворена у кореографа сопственог распадања, раскопчао је кошуљу пред српским полицајцима рекавши им да пуцају ако стварно верују у оптужбе да је он, присталица реформиста прикривени вођа тзв. зелених беретки. Данас, насупрот хобсбаумовском веку Идриза и Родољуба, у нашим земљама – БиХ, Србији и Црној Гори, за разлику од Палестине, где још од казнених експедиција бране право на постојање, за боље сутра више није потребно да буде положен живот. Довољно би било, чувајући веру у властите снаге и демократски прогрес, ма колико тром и фрустрирајућ почесто био, сачувати макар грумен полета и честитости оног покољења прохујалог с вихором. Мао је заиста био у праву: служити народу теже је од планине Тајшан. А наши оцвали грменови који, сем највулгарнијег популизма лишеног сваке садржине, ама баш никаквог плода не дају, тешко да ће изнедрити нове лафове.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
