За портал Журнал пише: Војин Грубач
Такозвани Свесрпски сабор у организацији врло емоционалног предсједника Србије је имао само једну функцију: даљег снажења култа личности дотичне персоне. Међутим, све те „саборске чаролије“ су изгледале као неприлично играње над трагедијом која се догодила и сада се догађа Србима на Космету, људима који су искључени из смисла сопственог постојања. Та трагедија Срба на Космету се десила искључиво катастрофалном политиком званичног Београда, којом су косметски Срби изгубили сва политичка права а тиме и сва национална и основна људска права.
Сви учесници Свевучићевског сабора одлично знају како је Вучић „заштитио“ интересе Срба на Космету и непогрешиво су осјећали, и увијек ће осјећати да им се може десити исто.
Војин Грубач: Резолуција и аутодеструкција
Уосталом, већ им се дешавало чудно „понашање“ званичног Београда! Сјетимо се афере државни удар у Црној Гори, када је Вучић подржао конструкције Ђукановића да се радило о спремању насилног преузимање власти од стране ДФ, налазећи по траговима „иностране утицаје из Русије“ у тој фарси!? Или, општих избора у БиХ 2022. године када је пар дана уочи избора: званична Србија дала пропагандну подршку Јелени Тривић, противканидаткињи Милораду Додику за мјесто предсједника Републике Српске. Можемо се присјетити и сукоба Вучића и Митрополита Амфилохија 2019. године на Светом архијерејском сабору СПЦ у Жичи гдје предсједнику Србије није дозвољено учешће, али се с владикама састао у црквеном салону.
Митрополит Амфилохије је тада Вучића отворено оптужио да је издао Косово и да ради против интереса Србије, као и да је скупа са црногорским предсједником Милом Ђукановићем креирао аферу државни удар и тиме „заслужан“ што су лидери ДФ-а Кнежевић и Мандић осуђени на по пет година робије.
Војин Грубач: Избори у Андријевици као нова промјена политичке сцене
Вучић је тада замјерио Митрополиту Амфилохије због лошег односа са Ђукановићем!?! Интересантна замјерка, зар не? Знаковита! Иако је Ђукановић оборен на изборима августа 2020. године, рекло би се да га званични Београд никада није прежалио. Није, нити ће. Сва политичка дејства званичног Београда послије августа 2020. али и данас иду у правцу борбе да се ДПС некако врати на сцену: као мањинска подршка власти, што се десило у вријеме Владе Абазовића, или као дио власти: могуће и садашње Владе Спајића!? То би Београду очито одговарало. Свесрпски сабор као бучна представа, интересантни маркентишки балон самодршца ће издушити за пар недеља, када ће наступити сурова збиља. А збиља је да расположење предсједника Србије иде између крајности: од еуфорије до политичке депресије и велико је питање какве резултате то може произвести. Ако је судити по примјеру Космета, негативан тренд ће се закономјерно наставити.
Дио грађана, опчињен заглушујућом помпом и пропагандном машинеријом српских медија вјерује да се ситуација сада преломила. Да ће бити боље. Нека вјерују. Бар ће се неко вријеме лијепо осјећати. Ипак, вјероватноћа да ће све ићи по негативним сценарију остаје као једина реална опција ако се узме у обзир да Вучић под притисцима Квинте врло лако попушта: ломи се као дрвце од шибице.
Констатујући потом да Србија „не слуша Запад“, никада „не пада на кољена“ и да је из тешке битке опет изашао као „победник“. Успут, критикујући све оне који „слушају Запад“, при чему је најчешћа мета: руководство Црне Горе. Апсурд? Да! Збиља, због чега би Запад имао ишта против тога да свако прихватање новог ултиматума, предсједник Србије проглашава својом побједом? Што би били против „Свесрпског сабора“, којим се „пегла“ све до сада предато и поклоњено? Још се то и прославља.
