Пише: Војин Грубач
Поразна је информација Управе полиције с краја априла ове године да је од контролисаних возача њих 49,1 одсто било позитивно на наркотике. Та информација је дочекана са шоком и одређеном сумњом.
Међутим, нови податак да у Црној Гори 68,1 одсто жена и 38 одсто мушкараца користи психоактивне супстанце, што је показала последња анализа Института за јавно здравље Црне Горе је запрепашћујућа. Црна Гора није била само платформа за транзит наркотика, већ простор који је утонуо у мору психоактивних супстанци.
Шта то у преводу значи? То имплицира да се приближавамо крају приче о здравим мајкама и рађању здраве дјеце, њиховог срећног дјетињства и школовања, обитавања у просторима које би им обезбиједило да живот не заврше у наркоманији још у раној фази развоја.
Толики степен овисности друштва о психоактивним супстанцама значи значајно смањење радних способности људи и доводи у питање биолошки опстанак нације. Да не говоримо о повећању ризика безбједности грађана на свим мјестима куда се крећу, укључујући опасно стање на трасама гдје ће вожња постати лутрија.
На другој страни, закон којим се не одговара за крађу имовине у вриједности до 150 евра, представља „скривено финансирање“ наркоманије. Тако да, када наступи наркотичка криза, уколико се недостајућа средства не могу отети од породице, избор је очигледан.
Малигни утицај „Наркопаликућа“
Све ово је резултат тродеценијске владавине „оца нације“ и његовог башибозука, када је дошло до чврсте спреге нарко-кланова и моћних појединаца из свих грана власти.
Војин Грубач: Режим и опозиција су малигне ћелије на тијелу Србије
Тиме се Црна Гора претворила у државу гдје су политички систем и многи кључни функционери државе били саставни дио једног крупног, свемоћног, државног нарко-картела.
И не само они, већ и медији који су били упрегнути у том правцу. Чија је главна тема била „бацање прашине у очи“ кроз „одбрану државе“ од њених „непријатеља“.
Па се полазило још од 1918. године: „Аца паликуће“ и бјелаша, потом четника, затим „малигних утицаја српског и руског света“ и чега све не само да би се скренула пажња с енормног богаћења политичких врхушки, кланова, те да би се уништење Црне Горе преко нарко-картела чврсто спровело до краја.
И ето резултата, сада имамо 68,1 одсто жена и 38 одсто мушкараца у Црној Гори који користе психоактивне супстанце, као и десет одсто мушкараца алкохоличара приде. Шта нам је преостало? Камо даље?
Додуше, сада знамо да реално постоји „паликућа“ али не фантомски „Аца паликућа“. То је моћни клан „Наркопаликућа“ Црне Горе, чији је малигни утицај на државу и друштво био разарајући. Који је у застрашујућем опсегу и у бришућем лету „изгорио у огњу психоактивних супстанци“ црногорске: жене, мушкарце, омладину, дјецу.
Лажне дипломе као пуцањ у срце државе
Како једна невоља не иде сама, десило нам се за вријеме владавине „оца нације“ енормно запошљавање особа са лажним дипломама у органима државне управе и државним предузећима. Претпоставка је да се њихов број у Црној Гори креће преко 25.000. Умјесто да су запошљавали високообразоване људе који су чамили на Бироима за запошљавање, ДПС и сателити су преплавили радна мјеста десетинама хиљада политички подобних апаратчика с лажним дипломама.
Тиме је у цјелости обесмишљено постојање образовног система Црне Горе. Образовани људи су деценијама били потпуно избачени из своје професије и без дана радног стажа изгубили способност да могу једног дана извршавати радне задатке из своје специјалности.
Како се ствари нису промијениле, већину оних који данас завршавају факултете чека будућност у иностранству, чиме ћемо заувијек изгубити важне људе. Најквалитетније људе нашег народа ми не школујемо за Црну Гору, што је трагедија у више чинова.
Условни побједници 2020. године се нису снашли
Условни побједници августа 2020 године се нису добро снашли, јер нису опредијелили приоритете и рјешења кључних проблема Црне Горе.
Када су умјесто мјеста у Влади добили „мјеста по дубини“, они су се побунили. Уопште нису схватили да су добили кључну ствар, гдје могу фундаментално промјенити ситуацију у црногорском друштву.
То је било мјесто гдје се суштински рјешавало српско питање, али и питање Црногораца и Бошњака које је режим Ђукановића прогласио неподобнима и дисквалификовао из смисла постојања. Они то нису видјели, што је знаковито.
Могли су радна мјеста у државном сектору ослободити од неколико десетина хиљада радника са лажним дипломама а потом запослити на хиљаде образованих људи који су десетинама година били шиканирани.
Успут их усавршавати и специјализовати, јер су без дана радног стажа тек морали стицати радне навике у својој специјалности. Радна мјеста би се отворила и за младе људе који тек завршавају факултете. Систем би био враћен у нормално стање. Али, то нису урадили!
Војин Грубач: Режим и опозиција су малигне ћелије на тијелу Србије
Програму „Европа сад 1“ недостајало је да партије које су преузеле мјеста по дубини заврше посао ослобађања радних мјеста од лажних диплома, којег нису такле. Умјесто тога, обрушиле су се на програм „Европа сад 1“ плашећи се његовог успјеха и губитка гласача.
Сада је актуелан програм „Европа сад 2“. Исте партије условне побједнице августа 2020. године и даље држе мјеста по дубини са партијама националних мањина. И даље имају исти проблем, двадесет хиљада радних мјеста покриваних лажним дипломама. Реформа економског система Црне Горе и питање смисла школства је у њиховим рукама. Додуше, и смисао постојања политичког система и партија садашњег обрасца што закономјерно може довести до експлозије незадовољства грађана.
Питање опстанка народа и државе
То није задатак за премијера Спајића, већ за све партије које су преузеле мјеста по дубини. Ако то питање не ријеше ефективно, као и питање опширне и погубне наркоманије у Црној Гори: довешће се у питање опстанак народа и државе. Да ли желе помоћи премијеру Спајићу и опстанку државе, нека сами одлуче.
Како црногорски политичари воле осуђивати питање геноцида, најактуелнија би била за размишљање ова тема: да ли је 68,1 одсто жена које користе психоактивне супстанце довољно да се то прогласи геноцидом који траје управо сад, на територији Црне Горе?
Или су важније теме: четници и партизани, ласцивне и бизарне поруке између полова, питање сексуалности појединаца и њихова права? Гдје је у свему томе листа приоритета, или не постоји никакав концепт у беспућима политике?
