Пише: Војин Грубач
Политички догађаји у Будви су били знаковити по томе што смо били свједоци експлозије једне политичке организације, која је пукла на два једнака дијела. То је кључна ствар приче, све остало су само последице.
Као резултат смо добили конфликт неслућених размјера који је у том богатом градићу довео до нове политичке прерасподјеле снага.
Идеологије су пале као зреле крушке. Изнад њих сада царују: кивност, политичке страсти и сујете, лични, групни и партијски бизнис интереси, што ствара нову политичку реалност.
Шта је стварни узрок конфликта унутар некадашњег ДФ-а, сада ЗБЦГ-а: за сада не знамо.
Скоро сигурно можемо рећи да се радило о великом разилажењу политичких ауторитета: Андрије Мандића и Мила Божовића.
То се потом пренијело на оштре реторичке сударе Младена Микијеља и Николе Јовановића, који су били несвакидашње жестине.
Милан Кнежевић је покушао изгладити тај сукоб два пута посјећујући, колико знамо, КПД Спуж: али без успјеха. Из тога можемо закључити да је конфликт ипак неслућених размјера.
У Подгорици се десило нешто слично, пад власти проузрокован политичким сукобом унутар ПЕС-а који је резултовао одласком Јакова Милатовића из партије.
Жестина реторичких судара није била мања од сукоба који смо видјели у Будви. Чак је била временски много дужа и жешћа: сви су мачеви и копља били поломљени у том судару.
Па ипак, мудрост и дубинско поимање политичке реалности је довело до сусрета Спајића и Милатовића, који су одлучили зарад општег добра и заједничког политичког интереса да скупа с осталим конституентима формирају власт у Подгорици.
Вријеме ће показати колико је та одлука била далекосежна у позитивном смислу на нивоу државе, али и за Спајића и Милатовића као важних политичких личности.
Дакле, да би се питање Подгорице ријешило како грађани желе, био је неопходан сусрет ауторитета: Спајића и Милатовића да би се нашао задовољавајући модел власти.
У Будви се то није десило, па сада имамо то што имамо.
Дугорочно, обје сипротстављене стране поцијепаног будванског ДФ-а имаће политичку штету, свако на свој начин.
ЗБЦГ, којег предводи Андрија Мандић је дефинитивно изгубио важну Будву, и у том смислу са собом у локалну опозицију повукао коалиционе партнере наносећи им крупну политичку штету.
Пес и Демократе али и сви конституенти ЗБЦГ-а, мимо НСД: су били заложници ситуације без икаквог ваљаног разлога и моћи да ишта ураде.
На другој страни, Никола Јовановић је изгубио политичке капацитете на нивоу државе, што је лоше ако планира да има силу на републичком нивоу а сваки политичар природно жели имати шири дијапазон дејства.
Осим тога, будвански конфликт би се могао пренијети и на локалне изборе у Никшићу, бар како најављују медији који прате политичка прегруписавања, што није безазлено јер је кивност моћна сила.
Војин Грубач: Непристојна политика званичне Хрватске према Црној Гори
ДПС и партија бившег премијера Душка Марковића се пуном снагом припремају за никшићке изборе, гдје ће уложити огромне финансијске ресурсе којима располажу из знамо којих фондова.
Парламентарна већина није успјела за пет година заплијенити рачуне оних који су три деценије грабили Црну Гору.
Сада се тај новац логично враће у политику, која даје носиоцима тих ресурса моћ и могућност политичког маневра, освете и политичког реваншизма.
Да ли ће глас грађанина у Никшићу вриједјети од 100 до 800 евра као у Будви, како је тврдио Небојша Медојевић, или ће преовладати сила убеђења непоткупљивог грађанства, тек ћемо видјети јер је све у опцији.
Уколико се деси апстиненција гласача парламентарне већине, попут случаја који смо имали на изборима у Подгорици, или чак буде већа: садашња Будва би се могла показати као мањи проблем.
Зато је потребна темељна анализа стања и узрока незадовољства грађана Никшића, познавање величине финансијских ресурса с којима иду Ђукановић и Марковић на Никшић, мада је јасно да су они бесконачни, да би се на никшићким изборима нашла исправна формула за изборну побједу.
