Svi se sećamo dobro poznatog susreta logoraša Vukašina Mandrape i ustaše Friganovića. Evo kako taj susret opisuje ovaj poslednji: „Franjevac Pero Brzica, Ante Zrinušić, Šipka i ja smo se kladili ko će te noći poklati više zarobljenika. Počelo je ubijanje i već posle sat vremena ja sam zaklao mnogo više od njih. Činilo mi se da sam na sedmom nebu. Nikada u životu nisam osetio takvo blaženstvo. I već posle nekoliko sati zaklao sam 1.100 ljudi, dok su ostali uspeli da ubiju samo po 300 do 400. A onda, kada sam doživljavao najveći zanos, primetio sam jednog starijeg seljaka kako stoji i mirno i spokojno gleda kako koljem svoje žrtve i one umiru u najvećoj muci. Taj njegov pogled me je potresao: usred najvećeg zanosa odjednom sam se ukočio i neko vreme nisam mogao da napravim nijedan pokret. I onda sam prišao njemu i saznao da je to neki Vukašin [Mandrapa] iz sela Klepci kod Čapljine čija je cela porodica pobijena, a koji je poslat u Jasenovac nakon što je radio u šumama. Govorio je to sa neshvatljivim mirom koji me je više pogađao nego strašni krici oko nas. Odjednom sam osetio želju da najbrutalnijim mučenjem poremetim njegov mir i da kroz njegovu patnju vratim svoj zanos i nastavim da uživam u nanošenju bola.
„Izdvojio sam ga i poseo na balvan. Naredio sam mu da poviče: ’Živeo Poglavnik (firer) Pavelić!’, ili ću mu odseći uvo. Vukašin je ćutao. Otkinuo sam mu uvo. Nije rekao ni reč. Još jednom sam mu rekao da vikne ’Živeo Pavelić!’ ili ću mu otkinuti i drugo uvo. Otkinuo sam drugo uvo. ’Viči: Živeo Pavelić!, ili ću ti otkinuti nos.’ I kada sam mu po četvrti put naredio da vikne ’Živeo Pavelić!’ i zapretio da će mu nožem izvaditi srce, pogledao je na mene, odnosno nekako kroz mene i preko mene u neizvesnost i polako rekao: ’Radi svoj posao, dete.’ Posle toga su me ove njegove reči potpuno zbunile. Ukočio sam se, iščupao mu oči, istrgao srce, prerezao mu grkljan od uha do uha i bacio ga u jamu. Ali onda se nešto slomilo u meni i više nisam mogao da ubijam te noći“ (izvor: Milan Bulajić, The Role of the Vatican in the Breakup of the Yugoslav State).
Friganović zapaža Mandrapu zato što oseća da se on po nečemu razlikuje od ostalih logoraša koje kolje. Ustaša tu razliku vidi kao neki neshvatljiv mir Mandrape koji ga pogađa i čini ga nemoćnim. To je ono što ustašu plaši i čini besnim: neograničena moć koju ima nad nemoćnim logorašima kao da pred ovim logorašem kopni. Da je Friganović čitao Ničea, mogao je da kaže kao da se pred Mandrapom njegov status natčoveka kruni u ništa. Ustaša zato mora da se suoči sa ostarelim Srbinom. Friganović oseća da nije dovoljno da Mandrapu samo ubije, jer ono što ga čini nemoćnim nije puka fizička egzistencija logoraša već taj iracionalni mir kojim ovaj zrači. Taj mir je Friganovićev protivnik i on pokušava da ga savlada. Najpre, ustaša pokušava da u Mandrapi probudi nagon za opstankom i nudi mu da bira: ili će proslaviti Pavelića, ili će mu odseći uho.
Ustaša želi da Mandrapa pristane da proslavi Pavelića: u tom slučaju Mandrapa bi postao čovek kojim je ovladao nagon za preživljavanjem i koji je zato spreman da učini baš sve kako bi preživeo. Bezuslovnost nagona tada bi ukinula neshvatljivi mir Mandrape koji ugrožava Friganovića.
Mandrapa, međutim, ćuti.
Ustaša i dalje oseća nemoć. Nastavlja se gradacija pretnji i nemoćnih ustaških dela, da bi u klimaksu Friganović zapretio Mandrapi smrću. I tek tada logoraš konačno progovara. Ali ne onako kako bi Friganović želeo. Kratka i na prvi pogled jednostavna rečenica „Radi svoj posao, dete“, koju je Mandrapa kazao ustaši, nadilazi čitave opuse knjiga pisaca i filozofa. Osećamo oko te rečenice auru jedinstvenosti i distance koja nas od nje deli. Osećamo da prostor iz koga ona dopire do nas nije prostor koji se može spoznati, opisati, protumačiti; to je prostor koji se jedva da naslutiti.
Šta ta zavetna rečenica znači, ako uopšte možemo da dopremo do njenog značenja nezavisno od onoga što je Friganović osetio da ona znači posle čega je odjednom onemoćao i ukočio se? Ta rečenica, recimo to tako, mnogo više zrači nego što znači, i onaj ko to zračenje ne oseća, on će zauvek ostati udaljen i od nje i od prostora iz koga ona dopire. Da bismo krenuli u susret ovoj čudesnoj rečenici, pokušajmo da zamislimo neke druge hipotetičke odgovore Mandrape, koji sigurno ne bi delovali na ustašu onako kako je delovala ta naoko obična rečenica. Primera radi, kako bismo, zajedno s Friganovićem, razumeli (hipotetički) Mandrapin odgovor „slobodno me zakolji“? To bi bio odgovor čoveka koji je shvatio da mu spasa nema, pa je tako razumom uspeo da savlada nagon za samoodržanjem: nema toga što se može učiniti da bi se spasio sopstveni život. Osnovni ton te rečenice je tuga; tuga zbog buduće smrti, tuga zbog nezasluženosti te smrti, tuga zbog nemoći koja se u toj rečenici oseća.
Da je Mandrapa izgovorio ovu rečenicu, Friganović bi mogao da bude zadovoljan, jer je to rečenica nemoćnika koja se izgovara pred voljom za moć ustaše. Toj volji za moć nemoćnik ne može ništa da učini osim da je prizna kao volju za moć, čuvajući za sebe jedino pravo da savlada sopstveni nagon za opstankom, budući da shvata da nema nade za opstanak. To je rečenica koja odražava mir, ali je taj mir shvatljiv, razumljiv i on ne ugrožava volju za moć ustaše već tu moć samo mirno potvrđuje. Friganović bi posle te rečenice mirno zaklao Mandrapu i nastavio bi da kolje i dalje.
Zamislimo sada da je Mandrapa neki stari komunista i da u tom času, kada zna da neće još dugo živeti, vikne „Živeo Tito!“. Na taj način Mandrapa bi takođe potvrdio svoju pomirenost sa smrću pred voljom za moć ustaše. On ne pokušava da preživi, jer zna da je svaki pokušaj sada uzaludan. To je ono što uzvik „Živeo Tito!“ približava rečenici „Slobodno me zakolji“. Međutim, postoji i jedna bitna razlika: dok iz prethodno citirane rečenice provejava osećanje nemoći, uzvikom „Živeo Tito!“ Mandrapa bi Friganovićevoj ustaškoj volji za moć suprotstavio svoju, komunističku volju za moć. Rečenica u kojoj se slavi komunistički vođa mora da se kaže glasno, mora da se vikne, jer je Mandrapi jasno da predstavnika njegove komunističke volje za moć nema u blizini.
Međutim, ostaje nada da postoji neko njeno uho, koje će čuti taj uzvik, uho koje će preživeti i koje će posvedočiti da je Vukašin Mandrapa u samrtnom času sebe poistovetio sa komunističkom voljom za moć i da je time zaslužio da se u budućnosti pominje. Kada komunistička volja za moć bude pobedila i kada ona bude određivala šta ima da se pamti i spominje, a šta ne, njegova smrt će se pamtiti, ali ne kao Mandrapina smrt već kao primerena smrt komuniste, kao uzor kako treba biti veran jednoj političkoj volji za moć. Ovaj uzvik – izraz sopstvene političke volje za moć – bio bi, prema tome, okrenut političkoj budućnosti. I Friganoviću bi tada laknulo. Čudesan mir logoraša bi se pretvorio u obično političko rivalstvo, što je Friganoviću razumljivo. Zato bi ustaša mirno zaklao komunistu, čime bi svoju ustašku volju za moć potvrdio kao superiornu u odnosu na komunističku, jer je nož ipak u njegovim rukama. A uz tu potvrdu moći stajala bi i Friganovićeva vera da će ta politička budućnost – u koju se kladi uzvik komuniste – pripasti, na kraju, ipak njima, ustašama, pa će u toj budućnosti njegov rekord u klanju Srba biti obeležen kao vrhunsko ustaško dostignuće.
Mandrapa, na Friganovićevu žalost, ne kaže ni „Slobodno me zakolji“ ni „Živeo Tito!“. On kaže „Radi svoj posao, dete“. I to je kraj Friganovića i njegove volje za moć. Zašto? Prvo, Mandrapa ustašu koji poseduje volju za moć oslovljava detetom. To znači da Friganović u njegovim rečima nije nikakav moćnik već neko ko je nedorastao, nezreo, neko ko nema sopstvenu moć, već mora da sluša starije koji mu određuju koje će poslove raditi. Reči Mandrape ne odražavaju da se on miri s tim da je Friganović moćan, a on logoraš, nemoćan: reči Mandrape otkrivaju ono što je Friganović mogao da nasluti, dok je samo posmatrao Mandrapu: reči logoraša otkrivaju da on, Friganović, pred tim logorašem nije nikakav moćnik i natčovek nego, prosto rečeno, dete. U kontekstu moći to znači – nemoćnik.
Kako, međutim, znamo da rečenica Vukašina Mandrape nije neko samozavaravanje nemoćnika koji samoga sebe pokušava da prevari u pogledu svoje nemoći? To znamo zato što toj rečenici prethodi upravo čudesan mir i spokoj, koji Friganović ne primećuje kod drugih logoraša. Samo iz tog čudesnog mira može da se projavi takva rečenica, jer nam upravo ona, takva kakva je, bez mogućih sinonima, dozvoljava da naslutimo prostor iz koga izvire. Naime, ne možemo da tu rečenicu zamislimo kao uzvik, niti kao tužno priznanje sopstvene nemoći. U tonu ove rečenice možemo prepoznati blagi Mandrapin podsmeh ustaši zato što je ovaj umislio da je natčovek, a to nije, ili pak Mandrapino sažaljenje nad jednim nesrećnim čovekom (Friganovićem) koji je umesto da bude čovek postao ništa. A možda ton rečenice, na kraju krajeva, odražava samo nehajnu Mandrapinu ravnodušnost koja jedva da primećuje ustašu, ali uopšte ne haje za njega. I to je ono što izaziva čuđenje: kako je moguće biti toliko nemaran za sopstveni život?
To je moguće samo onda ako je Mandrapa završio svoj život pre nego što ga je ustaša zaklao. Izgleda nam kao da Mandrapa svoju običnu rečenicu ne govori pred licem smrti, dakle u jednoj radikalnoj egzistencijalnoj situaciji, već u situaciji koja je izgubila tu radikalnost, pa je tako i sama obična. To znači da Mandrapa ne vidi pred sobom ustašu i njegovu volju za moć; on više ne vidi ništa na ovom svetu.
Život je završen, ali Mandrapa je još uvek živ, samo više nije tu, pred ustašom. Ustaša zato može da ga ubije, ali ta smrt ne znači ništa – ni Mandrapi, a ni ustaši. Tamo gde se Mandrapa već nalazi, odakle izgovara tu rečenicu, tamo smrt ne dopire. I zaista, ako u trenutku dok izgovara rečenicu „Radi svoj posao, dete“, Mandrapa nije pred ustašom, kome to govori, gde je on tada? Odgovor na to pitanje ne znamo, jer ne možemo da opišemo našim jezikom taj beskrajni, nezemaljski prostor u kome Mandrapa već tada boravi.
Za svaku reč, svaku formulaciju ili metaforu, koju bismo upotrebili, osećamo da ne označava, niti opisuje taj prostor. Ali isto tako osećamo i to da je taj prostor jedan postojeći prostor u koji je Mandrapa imao pristup, a ustaša nije. Jedino je izvesno da to nije prostor ludila, jer ludilo bunca, onako kako je buncao Niče nakon što je doživeo slom, a Mandrapa govori s nekom božanskom preciznoću i jezgrovitošću, izgovarajući rečenicu koja natčoveka pretvara u nemoćno dete. Mandrapina rečenica je, dakle, reč-delo, koje dopire iz najviših prostora do kojih nas vodi samo podvig, nakon što odolimo nagonu za preživljavanjem po svaku cenu i volji za političku moć. To potvrđuje i sudbina rečenice Vukašina Mandrape: rekli bismo njegove poslednje rečenice, a zapravo prve, jer nijednu rečenicu pre te koju je izgovorio danas ne pamtimo. Međutim, ta prva i poslednja rečenica Mandrapina je nezaboravna, upravo zato što nije istorijska. Da jeste, možda bismo je pamtili, ali kao farsu kojom se ljudska istorija obraća svemu što pretenduje da bude istorijsko: recimo, koliko je danas tih partizanskih poslednjih i prvih reči „Živeo Tito!“ ostalo na tavanu istorije ili na putu za prvi kontejner.
To je zato što se ta rečenica „Živeo Tito!“ obraćala ljudskoj istoriji i volji za moć – a istorijska moć je uvek privremena moć. Tako, kada komunistička volja za moć ostane bez moći, onda i svi ti uzvici koji su se kladili na njenu moć u budućnosti nestaju zajedno s njom, budući da niko drugi niti može, niti želi da garantuje njihovo trajanje.
Slično je i s pažljivo odmerenim poslednjim rečima velikih ljudi koji žele da njihova smrt bude zapamćena i obeležena tom rečenicom. Recimo, Gete i njegova koncizna poruka pred smrt: „Više svetlosti“. Posle svih mogućih filozofskih akrobacija i dekonstrukcija metafore svetlosti i onoga što je ona kroz istoriju značila, ta Geteova rečenica nam danas deluje smešno i nadobudno. Zašto više svetlosti? I koje svetlosti? I šta uopšte svetlost danas znači? Rečenica Vukašina Mandrape, kao odjek Kosovskog zaveta, ostaje u nama, čini nam se, večno. I možda nam zato izgleda da se ta rečenica podsmeva istoriji i ljudskoj volji za moć, ne samo svojom običnošću već i činjenicom da njenom trajanju nije potrebna politička moć: dovoljno je samo sećanje na Zavet ili, jasnije rečeno, dovoljan je čovek koji sam po sebi ne može da bude ravnodušan prema Zavetu, bilo da ga se drži, bilo da ga iz sve snage mrzi.
Do nas je ova rečenica, naime, stigla zato što ju je zapamtio čovek kome je bila kazana, a koji tu rečenicu nije mogao da zaboravi, nikada, iako je ona bila simbol svega što je mrzeo. Taj čovek je pomenuti ustaša Friganović.
Želeći da porazi svoje kolege ustaše u broju poklanih Srba, on je smislio da proslavi sebe i svoju volju za moć. Mora da je ta volja za moć bila zaista velika kada je Friganović postao svedok jednog posvećenja. Ono što je trebalo da bude pohvala volji za moć tako se pretvorilo u simbol njegove nemoći. A Friganović je od Übermenscha postao psihijatrijski slučaj. I zato je Mandrapa svetac, a Friganovića se neće sećati ni njegove ustaše, čak ni sada, kada je to u najmanju ruku politički i pravno bezopasno: Friganović bi mogao da ih podseti upravo na ono što bi ustaše najviše želele da zaborave: sopstvenu nemoć nad onima koje su klali.
Odlomak iz rukopisa knjige Zavet i Megalopolis
Slobodan Vladušić
Izvoor: Pečat
